Како ме је родитељство променило

0
Фото: Сачекај мало

Ја сам самохрана мајка, али радије користим израз Супермама јер ми се уобичајени назив за саме мајке не допада. Ружан ми је, експлицитан а неадекватан.

Да ли су саме мајке искључиво хранитељи породице, и да ли је то њихова основна улога? Новац јесте важан, наравно. Живот је лакши када га имате довољно.

Кад сам схватила да ћу сама подизати дете, било ми је веома тешко. Била сам срећна што ми је судбина омогућила тај последњи поправни испит. Али било ми је тешко и плашила сам се. У већини случајева, људи одрастају у традиционалним породицама, са оба родитеља. Ја сам била од тих. И без обзира што је сада 21. век, никада нисам замишљала нити планирала да дете подижем сама. Увек сам веровала да ћу једног дана засновати породицу са човеком с којим ћу делити исте вредности и жеље.

Али живот пише романе.

И тако се десило да дете подижем сама.

Пошто је у животу лакше када имате довољно новца, тешила сам се чињеницом да имам солидан посао који ће ми омогућити да нам лакше организујем живот.

Тек касније сам схватила да постоје много важније ствари него бесконачни спискови небитних ствари које сам неумољиво набављала.

Како је моје дете расло, како је учило да хода и да се споразумева, и ја сам учила са њом. Научила сам:

Шта је страх, онај који вас тера да трчите најбрже што можете. Или да останете будни целе ноћи а мислили сте да за то нисте способни.
Да спавам једним оком.
Да скачем на најмањи звук, да пружам руке.
Да грлим и волим.

Новац јесте био важан, али схватила сам да нисам само “хранитељ” наше мале породице.

За оне друге потребе, често важније од материјалних, није потребан новац, већ здрав разум, снага и љубав.

Како је моје дете расло и сазревало, мењало се. И ја сам сазревала заједно са њом. Толико да се мој поглед на многе ствари и појаве прилично изменио.

Научила сам да толеришем и разумем друге.
Више не осуђујем оно што не могу да прихватим или објасним.

Научила сам се стрпљењу.

Научила сам да је важно бити ту. Сваки долазак у вртић. Свако буђење. Свако купање и одлазак на починак.

Сви они мали тренуци, свакодневне, рутинске радње. А награда је њен поглед пун поверења и мале руке које тако лепо грле.

Још увек, када ме дозива, одговарам “сачекај мало“. Али тон се променио. Мој глас више није прек и нестрпљив, већ пун топлине и разумевања.

Крочила сам у чудноват и чаробан свет новооткривених осећања.

Постала сам поносна сам на своју ћерку:

На њен детињи шарм
На њену памет
На карактер
На весео темперамент који заводи и привлачи

Након ових мојих шест година родитељства, након мукотрпног пливања кроз страх, разочарење и несигурност, мојим животом управља – понос.

Пошто сам првих неколико година трагала за одговорима и покушавала да поново пронађем себе, више ми није важно:

Што је све на мени.
Што сам реално ја одговорна за све.
Што немам времена за себе.
Што њене потребе одређују мој распоред.
Што ми је друштвени живот испод минимума.

Нисам огорчена нити тужна. Поносим се собом, и поносна сам – на њу.

Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме

Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!