То је некада било нормално, дете трчи од јутра до мрака

игра

,,То је некада било нормално, дете трчи од јутра до мрака преко камена, преко потока, преко гране, процењује дужину скока, како то мора да уради. При томе држи равнотежу, стално му цео мозак ради, мора да размишља – е, ту је права игра, тако се мозак развија“ , објашњава Ранко Рајовић, аутор програма  „NTC систем учења“.

У овом објашњењу учитељица Јелена Ђорђевић пронашла је своје омиљено и најделотворније наставно средство – игру!

На сваком кораку игра

Учитељица Јелена тврди да је игра веома важна како за децу предшколског узраста, али и за ученике млађих разреда основне школе. Основна игра настаје свакодневно у ходању, покрету, трчању, скакању… Кроз игру деца упознају свет и припремају се за живот, што је један од важнијих задатака које живот намеће најпре родитељима, а затим и васпитачима и учитељима.

– Данас, нажалост, више није тако. Деца се све мање крећу, углавном их родитељи возе аутом или користе градски превоз. Једноставно, такво је време. А и све је више деце која имају спуштена стопала или имају неки деформитет кичменог стуба због неправилног држања тела, неадекватне физичке активности, као и тешких ранчева.
Крајње је време да се скрене пажња и поведе брига о томе да физичку активност још од предшколског доба, као и кроз основно школовање протнемо кроз свакодневне школске активности чак и у данима када ученици немају формално час Физичког и здравственог васпитања, што је и изводљиво у раду са ученицима од 1. до 4. разреда, тј. у разредној настави, ако за то постоје адекватни услови. – каже учитељица Јелена Ђорђевић.

Вођена жељом да нешто промени и да уради нешто добро за своје ђаке, она се упустила у осликавање школско терена бојом за бетон. Међутим, то нису обични цртежи. То је буђење детињства.


Деца су енергија која покреће

– Ми који се бавимо учитељским позивом спорије старимо јер свакодневно упијамо нову енергију којом деца коју образујемо зраче. Та њихова енергија нас свакодневно увек и изнова покреће. Учитељ је тај који својом креативношћу ствара подстицајну средину за рад. – каже ова Топличанка што инспирише.

Девет дана је било довољно да Јелена створи нешто магично на школском терену у селу Бајчинце. Терен је осмишљен тако да истовремено могу да се такмиче два до четири ученика. На полигону ученици ходају  и трче , ходају с једне стране на другу, с ноге на ногу, скачу из круга у круг на једном или оба стопала, прате одговарајућу боју линије која их води на наредну активност, пењу се уз замишљене лестве, играју школицу, брзо ходају пуним стопалом, праве жабље скокове, крећу се унапред и уназад, прескачу вијачу, окрећу се за 360 степени, скачу пуним стопалом у правцу стрелице…

игра

 

Игром до здравља

– Оно што ми је увек било на уму пре него што сам кренула с радом су да  испоштујем задатке  наставе Физичког и здравственог васпитања у млађем школском узрасту, а то су подстицање раста, развоја и правилног држања тела, развој и усавршавање моторичких способности, развијање спретности, издржљивости и снаге мишића ногу, примена научених кретања у такмичарским условима, формирање морално-вољних квалитета личности, прилагођавање ученика на колективан живот и рад, брига о здрављу. – каже учитељица Ђорђевић.

Ипак, осликавајући терен она је највише мислила на дечју игру, на развијање сарадње и другарства међу ученицима, као и на радост коју свако дете заслужује. Кад се вредне руке сложе, све се може, све се може!