Враћамо се нас две синоћ кући, идем уз степенице и вучем ћерку за руку. Она кука, уморна је, гладна, спава јој се. Уобичајено.
Живимо на трећем спрату зграде која нема лифт. Између сваког спрата има тачно 18 степеника. Зграда је стара, из неке далеке 1974. године. Улаз вапи за реновирањем. Али џабе што су станови приватно власништво, о ходницима и степеницама нема ко да брине. Степенице се додуше окрече понекад, кад се станари договоре да скупе новац за молера и фарбу. Значи ретко. Пре неку годину се доселио нови комшија. Окречио је свој спрат, али ни ти зидови нису дуго остали бели.
Срећемо комшиницу са првог, гледа у моју ћерку која зева. Комшиница се смеје.
“Баш је порасла! Сећам се кад сте је носили уз ове исте степенице.”
Е, да. Сећам се и ја.
Сећам се кад сам је у носиљци донела из болнице. Била је лака као перце, тек неких два и по килограма. Скоро да сам трчала уз те исте степенице.
Сећам се наших првих излазака – контрола пупка код педијатра.
Беше то веома дуга и хладна зима 2011/2012. Прве шетње наступиле су тек на пролеће. Колица сам држала у гепеку аутомобила, јер како другачије без лифта? Бебу бих спустила до кола са све носиљком, тако ми је било најсигурније. Плашила сам се да ми не испадне из руку па бих је најпре сместила и везала, а затим теглила низ и уз моја три спрата.
Сећам се кад је проходала. И даље сам је носила уз те исте ружне степенице, 3 пута по 18 степеника. Било ми је лакше него да се савијам и да је бодрим док увежбава новостечену вештину.
Често би заспала у колима, тада сам морала и да пазим да је не пробудим, није баш добре воље када се нагло пробуди.
Време је пролазило, дете ми је ходало све боље и боље. Али волела је да се носи уз степенице, баш је волела. А била је све тежа и тежа. Ипак, носила сам је.
Нормално. Мајке зато и служе, да на дететово “нооосии меее” одмах пруже руке.
Полако је дошао и тај дан када је могла сама да иде низ и уз степенице, држећи ме за руку.
Наравно, ходала би само кад би хтела. И даље сам је често носила.
Ништа ми није било тешко, носила сам је као какво младунче, носила бих је и по кући кад год би она то пожелела.
Не носим ја њу само уз степенице. Носила сам је од собе до купатила, увече, када дође време за купање. Носила сам је и из купатила. Порасла је и наравно отежала, па смо нашле компромисно решење. Од собе до купатила и назад се крећемо тако што ми стоји на стопалима.
Моја ћерка има скоро седам година, али још увек јој је важно да се у сваком тренутку добро забавља.
И тако смо среле комшиницу, а комшиница је дуго није видела па се изненадила. Порасла је. То је неумитно.
А ја сам се сетила како сам је носила као бебу, у носиљци, затим касније на руке.
Сетила сам се колико ми је то ношење понекад тешко падало.
Носим дете, па ташну јер се враћам са посла. Па торбу из продавнице, а торба пуна намирница. Па њен ранац из вртића. Пуне руке, а седела сам цео дан за компјутером па леђа боле. Ћерка ми се оклембесила на рукама, спава јој се. Тражим кључ, наравно негде је дубоко у ташни. Не могу да је спустим. Некако отварам врата и размишљам, кад ли ће већ једном да порасте да више не морам да је теглим, поред свега што иначе носим.
И ето, порасла је.
Већ седму годину се нас две свакодневно спуштамо и пењемо уз те наше ружне степенице. Већ седму годину као папагај понављам, “не дирај тај зид, штрокав је. Пусти гелендер, држи се за мене”. Већ седму годину одмах по уласку у стан заједно перемо руке (“одмах се изуј и брзо у купатило да опереш руке!”).
Пре неки дан ми је рекла: “Мама не мораш сваки пут када уђемо да ме подсећаш да треба да оперем руке. Знам ја то!”
Десило се, порасла је. Не морам више да је носим, а не бих ни могла, претешка је.
Схватам да је тај најнапорнији део нашег заједничког пута прошао, али нисам осетила никакво олакшање. Напротив.
Присећам се тих првих месеци кад је била у носиљци. Гледам је, и помишљам на моју успавану бебу коју сам пажљиво вадила из кола, па три спрата уз 54 степеника до стана, до собе и кревета.
У чуду сам, јер ми сада, данас, тај период недостаје. Дани кад ми је било тешко јер сам била сама са дететом, сама против целог света и свих прошлих и будућих мука. Период када сам живот пребацила на аутоматског пилота и гурала, гурала даље из дана у дан.
Када сте сами са малим дететом, само размишљате како да преживите тај почетак, тих првих неколико година.
Само да прође, само да дете буде здраво и право и да све буде у реду.
Када живите на аутопилоту, не размишљате о свим тим малим тренуцима који се никада неће вратити. Не задржавате се успут.
Мислите, порашће а онда ће све бити лакше, онда ћемо уживати.
А када најзад дође и тај дан да више не морате да носите дете уз тих 54 степеника, застанете и осврнете се.
Порасла је а да нисам ни приметила како и када.
И сад ми је жао што те “бебеће” дане не могу да вратим, што нисам умела да искористим лепоту тих наших првих неколико година.
Враћамо се тако нас две синоћ кући. Ћерка ми застаје испред зграде. Угледала је маслачак, пружа руку да га убере.
Преуморна сам. Треба да јој дам вечеру, да је окупам, чека ме гомила веша за пеглање.
Застајем, гледам је како дува и дува у маслачак све док му последња латица не отпадне.
У улазу је неко упалио светло. Биће да је то комшиница са првог, она са почетка ове приче.
Не журимо. Дивно пролећно вече заслужује да проведемо неколико минута испред зграде.
Ћерка ми пружа жути цвет који је за мене убрала. Очи јој блистају као најлепше звезде.
А ја се сећам дана кад сам је у носиљци донела из болнице.
Кад сам је успавану носила уз степенице.
Сећам се кад је проходала, али сам је и даље носила.
Улазимо у зграду, пењемо се уз наша 54 степеника, свака носи своје ствари. У руци ми је жути цвет.
Пролази комшиница, смеје се.
“Како је порасла!”…
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.