Онај који је читао поезију Љубише Красића тај је научио шта је песма. Један од ретко добрих и квалитетних стваралаца топличког краја, професор књижевности и дугогодишњи председник Књижевног друштва „Раде Драинац“, недавно је овенчан првом наградом за поезију на међународном песничком конкурсу „Милош Видаковић“ у општини Рудо у Републици Српској.
Као и увек скроман, Красић каже да се озбиљно посветио уметности тек на студијама књижевности у Приштини, мада је прве стихове написао у средњој школи и војсци. Због тога што увек много промишља о ономе што створи себе назива лењим песником. Аутор је три збирке поезије „Немир“, „Жеља луталица“ и „Растрч/гане љубави“. На конкурсу је награђена његова досад необјављена песма „Млада Гојковица“.
Сазревао је као човек и као песник над делима Владислава Петковића Диса, Рада Драинца, Боре Станковића, Милоша Црњанског и Добрице Ћосића. Његов први критичар и књижевни (не)пријатељ био је његов стриц песник Воја Красић.
У једном интервјуу, на питање „Да ли је онда стварање (у провинцији) узалудан посао?“ одговорио је: „Ако љубите оно што створите, ако у четворозидној соби оно срећи вас и када из ње изађе, ако срећи другог, небитно је да ли је он (или ви) у провинцији или велеграду.“
Прва награда за песму међу 189 песника из Македоније, Србије, Црне Горе, Мађарске, Босне и Херцеговине и Канаде дошла је у руке песнику који тврди да је поезија једина смислена у сулудом времену свакодневне уметности. У праве руке, сложићете се.
Млада Гојковица
не смеј им се тако и не зових их, мила моја
разидали су све и са ко зна чијих страна довукли камен
и речи више није, у њиховом вриску нема музике, нема благослова
не инати ми се,
знаш да ћу овако искежен од радости мајчине ципеле да ти обујем
и пустим те, тако мокру и брашњаву, да ходаш по Јововим сновима
како си ми далека, мила моја
са колена свет изгледа другачије и
њихове речи су велике док се сашаптавају, издајице
стотине руку пало ми је по плећима и
подижу ме они што ти у дојке гледају
не храбри ме и не терај,
и куда ћу кад нема куће где ћу јести хлеб,
кад немам куће где ћу заноћити
и сећај се увек, мила моја
колике сам куле палио да би се ти, док гола из реке излазиш, угрејала
Пишем и инспиришем.
