Већ сам писала о променама које родитељство доноси. Писала сам и како изгледа бити самохрани родитељ – из моје перспективе, јер сви смо ми различити, па су и наша искуства и схватања различита.
Писала сам о страху, о нади, изгубљеним илузијама и очекивањима.
Писала сам кад ми је било тешко.
Писала сам кад сам била добро.
Ових дана сам некако сетна. Дете ми завршава обданиште, у септембру креће у школу. Заједно са другарима предшколцима глумила је у завршној представи, добила диплому.
Том приликом сам држала говор. Зашто баш ја? Сматрала сам да треба да се јавно захвалим управи вртића на протеклих шест година, а посебно васпитачицама које су успешно мењале нас мајке. Њима сам посебно захвална на пажњи коју су пружиле мом детету. Пријавила сам се, изгледа да сам једина ја била спремна за јавни наступ. Сала пуна родитеља и деце, ја на бини, микрофон, све очи уперене у мене. Не, нисам се уплашила. Била ми је част и задовољство.
Говорила сам из главе, и од срца. А док су из мене текле речи, у мислима сам прелиставала претходних седам година и присећала се неких ситуација, као на пример кад сам:
превазишла порођај, почетни стрес, проблеме са дојењем и неспавањем, а онда су на реду су биле неке друге муке и недоумице,
очекивала да ми ћерка прохода,
трчала за њом по кући и викала не дирај, пази, не не не не…
ослушкивала њене прве речи: кажи мааамааа… Не, ја нисам тата, ја сам ма-ма!
први пут донела ношу: вииидии што је лепа… не, не на главу! Хајде седи… Седи немаш пелене… Молим те седи… Хоћеш ли се већ једном смиловати… Не, не дирај каку!!!
донела одлуку да је упишем у јасле: то су све твоји нови другари, овде је дивно… Немој да плачеш, брзо се враћам… Биће све у реду… ваљда…
А онда оне свакодневне ситуације:
како нахранити дете: немој случајно да си пљунула! Не, не може чоколада за ручак… Молим те једи… Мораш сама да једеш… Добро ја ћу да те храним…
како да стекне здраве животне навике: хајде на спавање…. Да, сад одмах… Одмах… Не може још један цртани, на спавање… Касно је, мора сад. Да ти објасним шта значи “мора”???
како детету помоћи да савлада слова: не, то није ћирилично слово “и”. То што си написала је латинично “н”… Не, не можеш да пишеш како ти желиш, већ онако како треба…. Немаш право да се љутиш, тако се не пише “и”… Ајде, немој да плачеш, нема везе, нека буде “и” како ти хоћеш…
шта ујутру треба да обуче: хладно је, не може данас да хаљина… Не, то је летња хаљина! Л-е-т-њ-а… Нема везе што је сунчан дан, хладно је… Откуд ја знам да је хладно, нисам била на тераси?… морееее… облачи ово што сам ти дала и убрзај се!
И тако из дана у дан
А све су то ситнице, небитни детаљи који су успутни део нашег живота, а не пресудни.
Шта је заправо битно? Шта је мени ових дана битно?
Битно ми је да ћерку научим лепом понашању. На пример, да не баца смеће на улицу. Надам се да сам у томе успела, ваљда јесам, судећи по њеним реакцијама:
“Мама, види на шта оно тамо личи! Како су само могли да побацају оно ђубре по трави! Па ми као да живимо у контејнеру! Ево ти моја слинава марамица, стави је у ташну…”
Битно ми је да у животу буде истрајна и своја, да не подлеже трендовима и утицајима.
Битно ми је да буде добро дете.
Верујем да јесте. Увече, кад се смести у свој кревет, кад је покријем а она загрли плишаног меду, пе него што заспи, она ми каже – “лаку ноћ, мама, лепо спавај”.
Покушавам да се сетим јесам ли то икада чула од других особа са којима сам делила сегменте живота… Не. Само од ње, те медене цурице од непуних седам година.
Који је мој највећи страх, са којим заспим и будим се свакога јутра:
Да ли је срећна?
Одраста са мајком, оца виђа али на парче, кад се склопе коцкице наших компликованих живота. Има полубрата, полусестру. Још није схватила како и зашто све то.
А ја се сваког дана питам, чиним ли све што треба, како би она била добро?
И тако смо протеклог викенда шетале, не сећам се тачно куда смо кренуле, само знам да нисмо стале од раног јутра и да сам била исцрпљена. Она је одједном проговорила:
“Мама, како ми имамо леп живот! Ето данас смо свашта стигле да урадимо, и још има довољно времена да возим бицикл на игралишту…”
Ето, све ми је рекла а да нисам морала ни да је питам. Живот нам је леп.
Вредело је, дакле
Вредело је гледати је ноћу како спава. Покривати је. Терати је на ношу. Молити је да једе. Учити је шта ваља, а шта не ваља.
Каже да је срећна. Делује срећно.
Мени је то довољно.
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
