Како деца расту, многе ствари се мењају, наилазимо на нове изазове. Један од тих изазова стрефио ме је прошлог викенда.
Ускоро наступа крај једног доба – вртићког доба. Почело је одбројавање: још три месеца и готово. У то име, када су у вртићу понудили дводневни излет на салаш, прихватила сам ту последњу прилику за дружење.
Пријатељи чија деца похађају исту установу пожалили су ми се да путују баш у петак пре тог излета, те немају коме да тог дана повере децу. Понудила сам да их ја све преузмем. План је био једноставан: У петак поподне узмем три детета након вртића, преживим некако поподне и вече, стрпам их на спавање и ујутру – хоп у аутобус, правац салаш. Звучало је једноставно. Осим тога, три женска детета, па то је идеална комбинација. Лепо се слажу, добро се знамо. Договор је пао.
17h15, у вртићу
Васпитачица ме дочекује речима: све знам, узимате их све три, за вечеру спремате питу са сиром и спаваће заједно у кревецу ваше ћерке. Девојке одушевљено истрчавају, почињем да се питам, да ли је то била добра идеја.
У страху да се нешто не деси, јер сам одговорна за туђу децу, чврсто држим најмлађу за руку. Паркирала сам се буквално иза ћошка, али никад се не зна шта клинци могу да смисле и изведу баш до тог ћошка.
17h30, у колима
Најмлађа се сместила у седиште моје ћерке. Ова, пак, користи прилику: села је у средину и изводи уобичајену циркуску тачку. Кад смо саме, понаша се узорно. Чим има публику, невероватно је шта је све у стању да смисли и уради. До куће има тек десетак минута вожње, али ће јој то кратко време бити сасвим довољно да ме изнервира. Претим да ћу је избацити из аута. Сестре ме гледају са неверицом, а моје слатко дете се смеје још гласније и почиње да крекеће. Вртићка група им се зове жабице, па је решила да покаже шта све жабе умеју да раде. Логично, зар не?
18h, стигле смо кући
Пита се крчка у рерни а цуре се играју. Све супер, дакле. Има код мене довољно играчака за читав колектив. Једини је проблем, ко ће све да поспреми за њима. Ко? Ја, ко други.
18h30
Кукају да су гладне. Пита још није готова, дајем им грицкалице. Само да не почну углас да завијају.
19h, вечера
Сто је постављен, пита у тањирима. Након мале расправе око чаша, стиже и јогурт. За сада је дакле све тип топ.
19h30, вечерале су
Добро, малкице смо се натезале, јер ја сматрам да не сме да остане ни залогај. На крају смо дошле до компромисног решења.
19h45, туширање
Пада изјава – кући се ја сама туширам.
Имајући у виду да је моје купатило метар са метар и да у том минијатурном простору имам каду – верујем јој на реч али, моја кућа, моја правила.
20h, кокице! кокице!
У тренутку одушевљења обећала сам им кокице. На кревету. И тинејџерске серије на њиховом омиљеном каналу. Ок, обећање је обећање. Све за децу. Уосталом, треба ми мало мира.
20h30
Скупљам кокице са пода и кревета. Искључујем телевизор, гасим светло, време је за спавање. Гошће су узбуђене, не спава им се. Моје дете је већ готово.
Одлучиле су да све три спавају заједно. У дечијем кревету 70 са 130. Кикоћу се и гуркају, поређале су се као сарме у експрес лонцу.
Нека их. Можда им и успе.
Још само да напоменем да је дан био изузетно топао а ноћ је спарна.
20h45
Најмлађа одустаје. Не може да се окрене, вруће јој је. Повлачи се… на мој кревет.
Хајде, добро, решићу то касније.
Одлазим у купатило. Враћам се. У кревецу је само моје дете. Она која иначе гледа да што чешће спава самном, сада се самозадовољно протеже у свом кревету. Сестре су обе код мене на кревету. И даље се узбуђено кикоћу и гуркају.
Почињем да схватам да у тој соби нема места за мене. Да их оставим и одем у дечију собу? Не знам баш. Кревет ми је висок, постоје реалне шансе да бупну на паркет. Ајде што ће се повредити, него је испод мене комшија идиот који користи сваку прилику да лупа о радијатор.
21h00
Дете ми је заспало. Гошће се и даље врпоље на мом кревету, гледам која ће прва да падне. Ситуација захтева драстичне мере. Њих две ће назад у креветац, а моја ћерка – код мене.
21h30
Лежим и претварам се да спавам, у нади да ће моје присуство утицати на девојке у кревецу. Поред мене, ћерка се нагло усправља и буни: мама, хоћу и ја у креветац!
Важи.
Ни случајно.
22h30
Сви спавају. Повремено се из кревеца чује звук ударца у дрвено узглавље. Млађа скаче као пастрмка у плићаку, шутира сестру у главу.
Схватам да сам погрешила што сам их наместила “ноге уз ноге”. Хватам старију за рамена и некако је преврћем, сад су “глава уз главу”. Ух, мислила сам да је лакша, а у ствари свако дете је тешко кад се опусти.
00h30
Из сна ме буди гласић који цвили – хоћу да пишким! Зашто ли сам их све терала у тоалет пре спавања, да ми је знати…
01h
Гласић од малопре тражи воду. Из кревеца се чује још један глас – и ја бих воде! За то време моје дете спава само тако. Симултанка са две чаше воде. Прекидам их на пола чаша, да не би за који сат имала нову туру пишкења.
02h30
Из кревеца се чује негодовање. Млађа је звекнула лактом старију по глави. Срећа да су сестре, па се ваљда те ноћне батине не рачунају.
Комешање се понавља у редовним интервалима, између два ударца цуре се преврћу а неко и прича у сну. Једна дискретно хрче, не знам која, али слутим надолазећу шмркавицу.
06h30
Све три су будне, чујем да спомињу играње па скачем на даљински и пуштам цртаће, да не би пробудиле целу зграду. Само ми није јасно, како у својој кући спавају бар до 8 а код мене се буде у цик зоре. Мораћу да проучим тај фенг шуи првом приликом.
07h30
Доручак. Сестре нису гладне. Моје дете увек радо једе. Што ли се ја секирам, ионако аутобус за сат времена креће за салаш. Бриго моја, пређи на васпитачице.
Али не, то је јаче од мене.
Из моје куће ниједно дете неће изаћи без доручка.
По цену да не оду на излет.
Гошће ме гледају са неверицом. Упитно се окрећу ка мојој ћерки, која пуних уста може само да климне главом: да да, моја мајка никада не блефира. Боље поједите те пројице, да вам се не би десило да останете са њом преко викенда.
У чуду су зинуле, а ја користим прилику и убацујем им храну у уста.
Јој, кад би ме њихова мајка видела…
08h
Ниски старт пред полазак. Али пре тога, сви морају да пишке. Нама се не пишки… Морате. Из моје куће ниједно дете неће изаћи …
08h30
Аутобус креће, присутни одушевљено машу а затим наглас праве планове за викенд. Ја знам шта ћу – правац у кревет да надокнадим непроспавану ноћ.
Пре тога, размењујем поруке са пријатељима.
Све је у савршеном реду, деца су отишла. Било је одлично. Враћају се у недељу око 17h.
Зашто баш тада?
Не можете да стигнете назад тако рано?
Ма узећу их ја, није проблем. Већ смо постале уиграни тим…
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
