Ово је моја љубав за туђе љубави. Оживела сам слова и сенке у својој дечјој соби. Па у девојачкој. Па у брачној. Из књига су истрчале заљубљене шипарице, из телевизора се на под откотрљали Дон Жуани.
Прексиноћ је била журка у стану. Сви светски музичари направили су концерт. Опет се све вртело око љубави. Фреди Меркјури је помирено слегнуо раменима на одласку: “Show must go on”, шапнуо је.
Ана Карењина је свратила јуче на чај, пола сата пре него што се бацила под воз.
Чика Јова Змај је достојанствено обрисао своје очи белом чипканом марамицом и на тераси написао седму песму “Ђулића увеока”. Џејн Остин и Мир-јам су се договарале да направе размену својих јунака, да промене господа климу.
Одједном, схватила сам, уместо телеграма, мејлова и смс-ова пред капијом су почела да ми расту брда прекоморских писама, стизали су ми споменари из других земаља, са другачијих неба и небодера. Доносио их је неки тамо поштар – бркати створ ког никад нисам видела.
Тако ћемо, дакле. Да отварамо туђа љубавна писма? Да их сами пишемо? Да се љубављу тетовирамо?
Чекајући права писма. Ако их ико више шаље.
А онда је стигло прво.
У њему је писало: Нађенка, ја вас волим.
Нађа је била неутешна. Ове зиме није пао снег, али је она опет дошла на мој праг са књигом Чеховљевих приповедака. Узалуд сам је убеђивала да је већ август, да је 2014. година, да треба да попије чашу лимунаде и заврљачи ту књигу бестрага – ништа није помогло. Опет је седела на фотељи и читала ми исти пасус:
“Сада је Нађенка већ удата. Дали су је, или је сама пошла – то више није ни важно – за секретара племићког старатељског удружења. Са њим већ има троје деце. Али оно, како смо некад заједно ишли на санкање и како су с ветром допирале до ње речи: “Нађенка, ја вас волим” – није заборавила. То јој је сада најсветлија, најдирљивија и најлепша успомена у животу…“
Одједном, уместо сузама цело јој се лице окупа у бесу.
“Ко каже? Много сте ми Ви бистри, Антоне Павловичу! Умотали сте ме у снег, сместили на санке, па ‘ајде, Нађенка, низ падину! Стварај себи најлепше успомене у животу! Ха! С којим, правом, молићу лепо Ви то овако? Као – господин се на санкама шалио! Да, да. А Нађенка је млада и глупа, па ће да прави светињу од санкања. Лепо! Баш лепо! Подстрек за све мангупе од 1886. године до дана данашњег! Чујем, у читанке смо ушли са ветром: санке, шаљивџија и ја! Ма, одлично! Превели сте нас на светске језике! Фантастично! Да цео свет сажаљева Надежду Петровну, наивну и невину девојчицу умотану у шалове.
На крају, кад сте се већ осмелили да се фрајеришете (ваљда сам правилно употребила овај нови израз?), могли сте да ме унапред обавестите. Да се не изненађујем и не разочаравам. Кад сам се већ тако лепо очарала – као што сте описали!
Ништа више од светиње, лепоте и дирљивости у тој успомени! А и девојке сте разочарали, да знате. Сад ће стално да се преиспитују. Да убеђују себе да је „њихова света успомена“ обична измишљотина. Не, како Ви оно рекосте? ШАЛА! Лепо, лепо… Не знам шта да Вам кажем.
Истина је. Санкање нисам заборавила. Ни ветар. Али све сте упропастили, Антоне Павловичу. Све!”
Скочила је са фотеље и истрчала кроз врата. Кад ли ће се вратити по књигу?
Буди и ти Топличанка која пише, пошаљи нам своју причу и ми ћемо је објавити.
Пишем и инспиришем.
