Немања Тонић: Тетке су ми највеће обожаватељке

немања-тонић
Фото: Немања Тонић, приватна архива

Сто година након што је по први пут у Прокупљу одиграна прва позоришна представа – „Ђидо“, Аматерско позориште „Хранислав Драгутиновић“ одиграло је исту представу пред пуном салом Дома културе. То је Топличанки био повод за разговор са младим глумцем овог позоришта Немањом Тонићем.

Аматерски глумац, песник и студент новинарства, Немања сваки пут са посебним ентузијазмом стаје на даске које живот значе. Каже како глуми срцем и из захвалности према великим глумцима који су играли у овом позоришту пре њега, као и данас, али и зато што то дугује највећим обожаватељкама – својим теткама.

Младог Житорађанина прокупачка публика могла је да гледа у представама “Удовичко коло“, „Ана је чекала“, a опробао се и у режији представе „Калча са онога света“.

Како би описао рад са глумцима у ансамблу „Хранислав Драгутиновић“?

Први пут кад сам играо са прокупачким глумцима, било је то у ”Удовичком колу” са одличном екипом људи, а са некима касније наставио сарадњу и у ”Ани” . Оно што ово позориште чини специфичним јесте та хомогеност међу свима нама, почев од реквизитера, шминкера, сценографа, па до глумаца и редитеља. Скуп људи који воле свој посао, и раде већ деценијама уназад са исто жара као и на почетку. Свака од ове три представе имала је другачију тематику, али генерални утисак је прелеп, тешко је описати речима, треба доживети.

немања-тонић
Фото: Немања Тонић, приватна архива

Какав је осећај бити део позоришне традиције дуге читав један век?

Нестварно, инспиративно, али и обавезујуће, јер на списку имена која су дала допринос тој традицији поред мог имена, су и нека много озбиљнија и познатија. С тог аспекта, одговорност на мени је већа да у наредним представама будем још бољи.

Шта ти се највише допало у представи „Ђидо“?

Највише ми се допала Љубица. Ха-ха. Шалим се, па мој лик – Максим. Идентични смо, помало блентави, неозбиљни… драстична разлика је само у томе што Немања нема богатог тату. Поред тога, допало ми се што је у питању епоха, другачији дијалекат од нашег.

немања-тонић
Са Ивицом Илићем у представи “Ђидо”, фото: Немања Тонић, приватна архива

Посебно ми је драго што сам у овој представи имао прилике да играм са Мирољубом Мировићем Фациром и Небојшом Миленковићем Јумбом, људима који су ме увели у свет глуме. Али и са Ивицом Илићем и Дејаном Јовичићем, такође битним именима за прокупачки театар.

Не сарађујеш први пут са Срђаном Живковићем. Какво је то искуство имати га за редитеља?

„Ђидо“ је пета представа коју сам радио са Сиђом. И о искуству и сарадњи с њим имам само речи хвале. Срђан је доказан и остварен уметник, а као редитељ јасно зна шта тражи од глумца, али и има безгранично поверење у глумце, дајући нам апсолутну слободу у креацији лика. Рад са њим има значајан утицај на моје глумачко сазревање.

Како је то глумити кад знаш да је у публици велика глумица као што је Љиљана Драгутиновић?

Љиљана Драгутиновић, сувишно је било шта рећи. Жена која зрачи топлином, смиреношћу. Заиста је био додатни императив играти пред њом.

немања-тонић
Са познатом глумицом Љиљаном Драгутиновић након премијере представе “Ђидо”, фото: Немања Тонић, приватна архива

Од свих представа у којима си играо, која је била најзахтевнија?

Најзахтевнија, али дефинитивно и најдража – „Ана је чекала“, у режији Тијане Петровић. Најзахтевнија, јер је Тијана веровала у мене и кад сам себи нисам. И зато, јер ми је партнерка била Анастасија, девојка која по знању, а и таленту може да се мери са већином професионалних глумица нове генерације.

немања-тонић
Са Анастасијом Цвијановић у представи “Ана је чекала”, фото: Немања Тонић, приватна архива

Најдража… јер смо били једна мала породица, са којом једва чекам да поново станем на даске.

Пишеш, студираш новинарство, глуми – шта те највише испуњава? Шта је позив твојих снова?

Ако мене питате, ја бих најрадије био целога живота закључан у позоришту.

Највише сам ја, на даскама. А писање ми дође као пропратни хоби који иде у тандему са глумом. Новинарство ми је будући позив, баш због његове ширине и уске повезаности са глумом и писањем.

Тип човека сам који не ради ствари у којима не ужива. Волим све што радим, али највише уживам у глуми. Иако су ми сва три занимања заправо један зачарани круг и нон стоп се преплићу.

Шта те покреће као глумца?

Покрећу ме моји драги људи. Пре свега родитељи и сестра, а затим и дежурне критичарке Александра и Јевросима моје најбоље другарице. Моји највећи фанови су моје тетке, а међу њима предњачи тетка Горица.

Такође, покреће ме и велика љубав према глуми.

Шта је јаче: трема, таленат или жеља за успехом?

По мени је ту најмања моћ талента, јер таленат без пожртвованог рада и одрицања не вреди ништа.  Трема има већу јачину, али може и да буде мач са две оштрице, зато је код мене на првом месту жеља за успехом. Не само на сцени већ у свему што радим у животу. То је она полазна тачка са које треба да кренемо кад год нешто планирамо да урадимо у животу, било да је реч о спорту, глуми, школи или нечему четвртом. Без жеље за успехом, не можемо да очекујемо неки успех. И наравно, емоција. Ништа без емоција.