Дуго сам размишљала на који начин да испричам ову причу. Прошло је више од месец дана када сам седела за истим столом са Нином и Зорицом, а ја још осећам тај разговор и топлоту речи које су се залепиле са мене.
Нина – Јасмина Пршић и Зорица Давитковска су пријатељице које се нису виделе неколико месеци. Јасмина живи у Прокупљу, а Зорица у Кривој Паланци у Северној Македонији. Познају се од студентских дана. Шта познају, у душу се знају! Лече једна другу погледом већ тридесет година.
Правило је, а правила не постоје узалуд, да се најбоље приче причају испочетка. Па да одатле кренемо и ми.
Нежна прича о пријатељству које траје тридесет година
Јасмина Пршић и Зорица Давитковска први пут су се среле на Универзитету „Кирил и Методије“ у Скопљу давне 1985. године, када су обе уписале студије јужнословенске књижевности. У невеликој групи од 20 студената, препознале су се њих шест које нису престале да се друже чак ни након 30 година.
– Јасминка Каваева, Весна Деспотовић, Ленче Младенов, Ана и Мира Бојовић и нас две. Какви су то дани били! Ми нисмо биле само другарице, ми смо спашавале једна другу. Сећам се, спремам испит и не могу више да читам, ни да учим, решена да не изађем уопште. Нису ми дале мира! На свако моје „спава ми се и не могу“ добила бих „можеш, нема не могу, спаваћеш кад положиш испит, ‘ајде под туш!“ Од тих студентских брига до дана данашњег, увек бисмо биле једна уз другу. За ових тридесет година, леп или ружан повод, увек смо у стању да се у року од два до три дана увек нађемо тамо где треба. – прича Јасмина Пршић, професорка српског језика и књижевности у Медицинској школи „Др Алекса Савић“.
Јасмина и Зорица седе једна насупрот другој за столом, али је сваком ко их погледа јасно да су оне, заправо, цео живот једна уз другу.
Било је тешких дана, она би се само створила пред мојим вратима.
Без обзира на временску и просторну удаљеност, на све километре између њих, ове жене су успеле да пониште све душевне километре и остану пријатељице – и кад је било лепо и кад је било тужно у животу.
– Свашта смо делиле: бригу због неплаћене крије, теглу ајвара или комад домаћег меса. Па онда након студија, радости због венчања, деце која су се рађала, туге због болести, посла… много тога стане у три деценије, а нама је најдраже што је све то упаковано у љубав. – прича Јасмина.
Пријатељство и уметност руку под руку
Без обзира на велику љубав и пријатељство, упркос друштвеним мрежама и другим брзим начинима да се чују и виде онлајн, свакодневних обавеза је било из годину у годину све више. Када су схватиле да је све теже да се уклопе и сретну, ове две пријатељице смислиле су одличан начин да се сваке године виде обавезно двапут – у оквиру фестивала „Лектирићи екс-Ју фест“.
– Ја предајем македонски језик и књижевност у Средњем општинском училишту „Ђорче Петров“ у Кривој Паланци и годинама припремам са ученицима позоришне комаде. Тако сам 2013. године сама написала текст „Јас не судам тије мене ми пресудија“ односно „Ја не судим, они су мени пресудили“. Тада је Нина предложила да повежемо моју драмску секцију и Драмски студио Гимназије Прокупље. Наишли смо на разумевање код директорке школе Габриеле Стаменковске, као и на подршку директора прокупачке гимназије и тако је све почело. – прича Зорица.
Школа у којој ради Зорица проглашена је за „најдобру, најбезбедну и најчистију“ школу у протеклој години у Северној Македонији, те су између осталог ови сусрети права драгоценост за прокупачке ученике и из тог разлога. То је прилика да виде други град и школу, да глуме и друже се.
– У Прокупљу смо у једном полугодишту, па у Кривој Паланци у следећем и тако већ шест година. Ђаци уживају, а нас две смо пресрећне. Пронашле смо начин да се видимо, а да ти сусрети буду за опште добро. – каже Јасмина.
Знаш каква је она? Душу ће да ти да!
У брзом времену у ком живимо, где ретко ко има времена за тренутак одмора, за који час разговора и уживања са породицом и пријатељима, овакво пријатељство је прави раритет. Ове две жене зраче једнаку благост и сјај док говоре о предавањима које су заједно слушале у Скопљу и док планирају како ће наредног дана да гледају представу „Проект свадба“, такође по Зоричином тексту.
–Било је тешких дана, сећам се, пођем некуд и на пола пута помислим „Крива Паланка“ и не часим часа, одатле право у аутобус и код ње! Постоји Интернет, Вибер, Фејсбук, јесте, све је сада лакше, али знате шта је право? Кад се погледате у очи, загрлите. То је то. Кад неког гледаш, кад га јасно видиш, кад га волиш таквог какав је, па кажеш: „Ја те видим, ти си ту испред мене и дивна си! Види како си дивна!“ –док прича Нина, Зорица клима главом.
– А је л’ знаш каква је Нина? – додаје Зорица. – Имала сам неку прославу пре неколико година у Лесковцу, са колегама. Нина није била добро и није могла да дође. Била је то идеална прилика да се видимо, биле смо близу, али једноставно није могла. И ја кажем, добро је, не брини, нема везе, биће прилике.
Негде на пола прославе, зауставља се музика, а онај певач упита: „Да ли овде има нека Зорица Давитковска?“ Ја се питам шта ли је сада? Прозове ме да дођем, каже моја пријатељица Нина ми је послала поклон! Ево и сад кад се сетим тога, сузе ми крену! Она није могла да дође да се видимо, а послала, не знам ни ја како и по коме, послала коверту са 50 евра – што је најмање битно колико – и уз то порука: да се лепо проведем, да све потрошим на себе, није пуно, али је само за мене, да уживам, да се осећам лепо! Ето каква је Нина! Душу ће да ти да! – прича Зорица.
Опчињене чистом љубављу ове две жене одолевају времену и свим недаћама. Деле добро, деле лоше и све то са осмехом у који стаје свет. Из њих зрачи топлина, брига за ону другу. Ако то није дефиниција пријатељства, онда не знам шта је.
На крају, оно најлепше у овој причи јесте што нема крај – право пријатељство траје.
Да ли ви знате за неко пријатељство које инспирише? Пишите нам и Топличанка ће објавити причу у рубрици Топличанка инспирише.
Пишем и инспиришем.
