Продај ми фору о нама, на то ћу увек да наседнем

0
обичан и глуп гест
Фото: Unsplash.com

– Јао, немој мени да продајеш те форе, молим те! – Преврнула сам очима.
– Ма немој, а које би ти форе да ти продајем? – рекао је шмекерски.

По први пут сам га озбиљно погледала и рекла:

– Продај ми фору о нама. – Са његовог лица је нестао онај шмекерски осмех и озбиљно ме је погледао. – На то ћу увек да наседнем.

Никада нисам била једна од оних које падају на форе.

А он их је имао на стотине. И није се знало која је од које смешнија (или глупља). Друге девојке су се такмичиле која ће гласније да се насмеје или да стоји ближе њему. То је, видите, био посебан успех.

Ја сам, пак, била Она. Најбоља другарица. Лица вечито скривеног иза књиге. Форе на мени нису палиле, али јесте искреност и отвореност. Тако смо и постали најбољи другари.

– Пољуби ме ако грешим, али диносауруси и даље постоје, зар не?

И непогрешив шмекерски осмех који иде уз то. (Да, читала сам неку књигу о диносаурусима.)

– Је ли, је л’ теби та фора заиста некад упалила? – Нисам могла да верујем да неко још увек користи глупе форе с интернета.

– Не знам, први пут је испробавам.
– Па дозволи ми да те обавестим: ужасна је.

Хтела сам да се вратим читању, али од њега се није могло живети. Спустила сам књигу на сто и одлучила да се мало забавим са сподобом преко пута мене која ми није давала мира. И мислила сам да ћу га се тако отарасити, али сам се преварила. Некако, ни сама више не знам како, постао је мој најбољи друг.

Свашта смо претурили заједно и увек смо били ту једно за друго.

Почели смо да водимо озбиљне филозофске разговоре на најразличитије теме. Једном смо се тако и запричали о преварама:

– Не знам, за мене је љубав одувек била оно нешто за заувек с том једном особом. Некако као да друге особе престану да постоје. Ако то није то с том особом, чему онда продужавати? Зашто варати? Лепо се разиђете и то је то.
– Ти стварно мислиш да можеш једну особу да волиш целог свог живота?
– Да.
– Чак и кад све оне грозне ствари испливају на површину?
– Као на пример?
– Не знам, он оставља неопране чарапе свуда по кући, свађате се чији је ред да опере судове…
– Ха, па то су ти мале животне ситнице. Све, па и то, чини једну везу – везом.
– Па, да, али зар није лепше волети неког без свих тих срања?
– Не псуј.
– Извини. Али зар нисам у праву? Зар није боље да неког волиш кратко, али квалитетно? Без свађа и расправа?
– А теби је то што мењаш девојке као чарапе квалитетно?
– Боље него да завршим исфрустриран и то само с једном. – насмејао се.
– И, како се она звала? – први пут сам га ово упитала.
Променио је тему и опет пробао да ми подвали неку глупу фору.

Фото: Unsplash.com

Девојке су се мењале, али форе су углавном остале исте.

Све док једног дана нисам случајно набасала на њега у парку са млађом сестром. Тада ми је први пут испричао своју причу: како их је мајка оставила кад се Нађа родила, а отац је умро пре пар година. Он је био све што има. Тада сам и ја постала део њихове мале породице. Тада сам и први пут видела велико срце иза шмекерског осмеха.

Нађа ме је о свему запиткивала: како јој знам бату, одакле сам, колико имам година, шта волим да радим, како тако пуно знам и да ли ће ми од свог тог знања глава много порасти. Ја сам јој на сва питања стрпљиво одговарала: упознали смо се на факултету, из једне далеке земље сам дошла да људима мало вратим веру у магију, даме се за године не питају, волим да читам и слушам музику, углавном сам из књига све то научила и не, надам се да неће.

У парку нас је једном било мало и ја сам јој рекла да је за право уживање у љуљању неопходно да се заљуљаш толико јако да те заболи стомак. „Је л’ као кад се много смејеш?“, „Да, Нађа, као кад се много смејеш.“ И тако нас је бата заљуљао најјаче што је могао, а ми смо вриштале од смеха. Кад сам сишла са љуљашке, још увек сам се смејала и сусрела сам два зелена ока како ме посматрају.

Нисам знала шта је тај поглед значио, али сам га добро запамтила.

Једне вечери кад сам чувала Нађу, чула сам га како пред спавање с њом разговара:
– А што она не би могла да мени буде мама?
– Па, Нађа, она теби није мама. – Начисто се збунио.
– Знам, ни ти ми ниси тата. Али као да јеси. Што она не може да ми буде као мама?
– Нађа, иди спавај, па ћемо сутра о томе, важи?
– Добро, ал ја ћу да сањам да ми је она као мама.
– Важи, Нађа. – насмејао се.
Кад ме је угледао на ходнику, рекао је:
– Дечија посла.
– Аха. – климнула сам, а он је по већ добро познатом обичају пробао да ми прода неку фору.

* * *
Потом се у мој живот уселио неко. Неко није могао да га смисли, а ни да разуме зашто толико бринем о Нађи. А ја њему нисам могла да објасним да је она мала и да јој треба женска особа у коју може да има поверења. Када се то завршило, на крајње ружан начин, Нађа и њен бата су ме тешили цело вече. Он је просипао форе, а Нађа и ја смо умирале од смеха.
Онда смо распрострли шатор на сред дневне собе и тако заспали.

Тада сам други пут видела велико срце иза шмекерског осмеха.

Његове женске и форе су се низале, као и године. Све до једне Нове године, кад је опет пробао да ми ували једну од својих фора за мување.
– Јао, немој мени да продајеш те форе, молим те.
– Ма немој, а какве би ти форе да ти продајем?
– Продај ми фору о нама. На то ћу увек да наседнем.

Ауторка: Анђелија Анђелић 

Ако пишеш кратке приче и блог, пошаљи нам и ми ћемо радо објавити у рубрици Топличанка пише.