Гурамо се у редовима

0
новчаник
Фото: Pixabay.com

Гурамо се у редовима. Гледамо како да нешто прошверцујемо, некога малчице, или ти мало више, закинемо. За себе присвојимо. 

Живот је, данас, ионако, тако тежак. Толико је камена спотицања, обавеза, неминовних отежавајућих околности. Васпитавани смо да ипак „свако треба чувати своје …“.

Признаћемо да је данас врхунац наше филантропије порука у добротворне сврхе, ако нам месечни буџет то дозволи, удомљавање паса, ко је на њих слаб, и слично. Брз је постао ритам живота, а свет немилосрдан. Нико не може замерити баш никоме што се не труди свима помоћи и спасти свет. Ко је у томе икада и успео?

У свему томе сцена од пре неког дана звучи бајковито. Неки би рекли, незамисливо. А ја да, једноставно, враћа веру у Човека. По правопису погрешно слово, али у животу сасвим залужено. Постоје они и даље. Само су далеко ненаметљивији и тиши од осталих. Врлина не мора увек (или никада) упадати у очи.

На вратима стана на четвртом спрату звони он. Странац. Вечерњи су сати. Помишља се на негативно, јер су нам такви, нажалост,постали инстинкти. Тражи оца, држећи у руци новчаник са целокупном документацијом. Овај долази збуњен, будући да није ни приметио нестанак.

Сви се изненадимо када чујемо да је добри Самарићанин заправо возач градског превоза. Онај који је после своје смене одлучио да новчаник не баци па и не пријави надлежнима. Већ да потражи адресу и донесе на врата нешто другоме тако важно. Наравно да било какав новац, „за кафу“, није примио. Свакако да никакво чашћавање није долазило у обзир. Једино је тражио да лично види господина коме је помогао.

Захвалост у очима некога коме смо учинили нешто, без икакве користи, је за такве људе и највећа част.

А изгубљено које је повратио није ни највећа ствар коју је урадио. Такви људи враћају веру у хуманост, несебичност и доброту. Такви људи, па и неименовани и непрослављени, остају у сећању, бар оних који човечност цене.
А то никако није мало.

Aуторка: Гордана Бајовић

Ако пишеш кратке приче и блог, пошаљи нам и ми ћемо радо објавити у рубрици Топличанка пише.