Невероватан таленат и енергија песника, новинара и железничара Јовицу Николића воде кроз живот. Да кренете пругом кроз Србију, Балкан и читаву Европу, оваквог човека нећете срести. Он пише, прави скулптуре, ствара – не престаје. Као хроничар једног доба, он осваја својим необичнима формама и идејама.
Разговарали смо са песником који је написао књигу са 2.765 речи које почињу истим словом П и човеком који трагајући за речима на исто слово заправо чува наш лепи језик од заборава.
Топличанка вам открива ко је Јовица Николић и шта га покреће на прузи живота и уметности.
Шта надахњује уметника Јовицу Николића?
Писање је мој хоби. Новинарски посао волим. Новинар је увек новинар и на послу и ван посла, дању и ноћу. Ми смо очи и уши читалаца. Први текст, објављен ми је у четвртак 14.фебруара 1980. у Омладинским новинама. Веровали или не, до сада сам написао, потписао и објавио 7.513 текстова у дневним и недељним новинама у земљи. То су Вечерње новости Београд, Светлост Крагујевац, Пруга железнице Србије, Шумадија Крагујевац, Часопис Црвеног крста Србије и Глас Лапова.
Радујем се малим стварима. Имам урођени дар да оно што проживљавам пренесем на папир. Понекад ми се то деси у секунди, понекад се идеја развија полако и промишљено.
И тако четири деценије.
Све ми је инспирација, али најлепше ми је кад пишем ноћу.
Од почетка сам био јединствен и другачији од осталих новинара, писаца и песника. Издвојио сам се одличним темама, занимљивим причама негујући посебан стил писања. Оставио сам неизбрисив траг у новинсрству и књижевности у периоду 1980 – 2020. година.
Како сте дошли до идеје да пишете приче у којој свака реч почиње на исто слово? Које слово Вам је задало највише мука, а које Вас је најбоље „слушало“?
Идеју ми је дао шеф пружене деонице из Лапова, Драган Тозић, који је био шеф и мом покојном оцу када ми је дао матичне књиге свих пружних радника ЗОП Параћин деоница Лапово, од 1925. до данашњих дана. Пронашао сам 525 радника који су радили на прузи.
Пружни радници су први поставили прагове, шине, скретнице и бринули о безбедности пруге лети и зими, дању и ноћу.
Пошто потичем из железничке породице деда Живота, пружни радник од 1933, отац Драгољуб чувар путног прелаза – рампаџија од 1951 и ја као ватрогасац од 2000. године и бројни железничари свраћали су у нашу кућу. Слушајући њихове приче и ја сам заволео железницу.
Тако је и настала моја књига Перини пајташи, у којој све речи почињу словом П о прузи, пружним радницима, њиховом раду на послу, кући, једноставно речено приватно, пословно, породично дружење тих железничара.
У својој књизи „Од А до Ш“ са 73 приче имам 7537 речи, од чега 6.750 речи које једном користим.
Слово П ме је највише слушао. Пронашао сам 3.170 речи или 42% књиге заузело је. Затим слово С 1.237 речи са 16%, а најмање имам на слово Њ 21 реч и оно ме је највише намучило, са 0,2% у књизи
Ево како то звучи – ЊУШКАЛО
Његуши – Његош Његовановић „ЊУШКАЛО“, његова Његомирка „ЊИХАЛИЦА“ њушкају њивом.
Њена њедра, његово њам, њам..
Њихаличина њива. Њушкслово њушкање. Њихово њивче…
Због чега толика жеља да уђете у Гинисову књигу рекорда?
„Лепа реч и гвоздена врата отвара“ каже народна пословица.
„Служити се речима – то је велика моћ“, каже француска списатељица Лејла Слимани.
И ја се служим речима на необично обични начин.
Српски језик је веома богат речима. На задовољство љубитеља писане речи искористио сам сво богатство нашег језика, искористивши читаву азбуку за своје приче које почињу истим словом.
Нисам користио речник, немам ружних речи, а поједини песници тражили су ми рецепт за такво писање.
Жеља ми је да се упишем у Гинисову књигу рекорда само због тога да покажем свету колико је српски језик богат и лак за такво писање. Половину награде од 10.000 долара даћу у хуманитарне сврхе, а другу половину задржачу за себе и своју породицу.
Само не може да се преведе на енглески језик и не почиње на исто слово.
Објавили сте пет књига, јесу ли свих пет као „Од А до Ш“ са песмама и причама на исто слово?
До сада сам објавио пет књига, укупне тежине 1.377 грама у тиражу од 2.150 примерака, што укупно даје 5.497 кг писаног текста.
Дежурно перо, 2005. 212 грама у тиражу од 500 ком.
Из прве руке Црвени крст Лапово 1908-2008, 672 грана у тиражу 350 комада.
Перини пајташи 2011, 147 грама у тиражу 500 ком.
Шест деценија Удружења пензионера општине Лапово 2013, 157 грама у тиражу 500 ком.
Од А до Ш 2019, 189 грама у тиражу од 300 примерака.
Први књигу објавио сам поводом 25 година новинарског рада са 200 прича објављених у дневним и недељним новинама у земљи, подигавши кредит код Рајфазен банке.
Промоција књиге била је у пуној биоскопској сали Лапово, уз богат културно уметнички програм и веома запажену промоцију мог првенца продао сам 150 књига то вече.
Друга књига посвећена је Црвеном крсту општине Лапово и стогодишњици постојања ове хуманитарне организације у нашој средини.
Био сам дугогодишњи активиста Црвеног крста Србије, секретар и председник ове организације у општини Лапово, вишеструки добровољни давалац крви (65 боца – око 27 литара крви) за спас болесних и повредјених градјана. За тај рад и труд наградјени сам златним знаком Црвеног крста Србије, највишим признањем у земљи.
Трећа књига говори о пружим радницима на железници, са 2.765 речи које почињу истим словом П.
Перини пајташи, плаћени позајмљеним парама правог пријатеља…
Захваљујући овој књизи био сам специјални гост из Шумадије у Франкфурту на Мајни на Октобарским сусретима песника у организацији Удружења Српске књижевне радионице из овог града.
Четврта књига посвећена је јубилеју шест деценија Удружења пензионера општине Лапово и штампање исте платило је Удружење пензионера.
Пета књига је прошле године угледала светлост дана захваљујући издавачу Библиотеци „Слово“ из Лапова.
Која је најнеобичнија реакција на Ваше писање? Кога сте највише импресионирали својим умећем?
На промоцији своје књиге Перини пајташи у Свечаном салону Железнице Србије у Београду, устаје железничар, отправник возова – сликар Божин Попоски и каже, хтео сам да насликам нашег аутора књиге, али нисам имао његову фотографију. Решио сам да пробам и ја да пишем на слово, на слово. Мучио сам се целе ноћи и ево шта сам написао Похвала Пери, од 135 речи.
Перо, послушај Попову причу. Пишеш педантно, примењујући П. Постаде препознатљив по писаним причама. Писала „Пруга“. Приче прикладне, писане професионално. Постаде пријатељу препознатљив по П поезији. Публика Перу Прихват, похвали, потапша па пожеле продужетак писања.
Припази пријатељу, приликом писања понестаће П. Питаћу после…
Поздрав, пружном пословођи. Публико, пљескајте…
Проломио се аплауз.
То се не може описати.
Професорка српског језика Невена Милосављевић из Звечана, пише:
И супруг и ја смо читали књигу и честитамо на сјајној идеји. Желимо вам од срца да уђете у Гинисову књигу рекорда.
Учитељица Славица Дабевска Кировска из Тетова, каже – Срећна сам ко никада. Стигла ваша књига „Од А до Ш“, већ сам је прочитала. Прелепе, мелодичне речи на исто слово. Узео сада син да је прочита, заинтересовала га. Из срца вам хвала са жељом да још много књига види светлост дана.
Необично, а није обично, већ савршено, каже песникиња Биљана Савић из Зворника.
Новинар Бранко Станковић из „Квадратуре круга“ Ртс, каже: Језик нам из дана у дан, као и ми сами постаје све сиромашнији. Многи млади људи данас читаве реченичне конструкције замењују врх, екстра, брате, а они старији све чешће користе идиоме просто, негде, значи.
И право је богатство када се у таквој ситуацији појави један обичан човек који напише књигу прича у којој свака реч почиње на једно исто слово.
Својим умећем да пишем на слово, на слово највише сам импресионирао и инспирисао ученике шестог и осмог разреда наше основне школе када сам одржао необични час.
На предлог директорке школе Славице, професорке српског језика Јелене и Александре одржао сам два веома занимљива предавања ученицима где свака реч почиње на истим словом.
Професорка Александра Шолевић, каже у циљу осавремењивања и унапррдјења наставе и уводјења нових приступа познатим садржајима, наш даровити писац, песник и железничар Јовица, добитник више значајних награда из области књижевности, представио се ученицима својим занимљивим причама које су по свему веома необичное и по мишљењу многих еминентних књижевних критичара заслужују да буду уврштене у Гинисову књигу рекорда.
Добио сам преко 30 аплауза и спремили су ми 150 питања. И замислите, добио сам много нових младих пријатеља.
Сви јунаци Ваших прича су засновани на људима из Шумадије које сте познавали или познајете. То Вас чини хроничарем једног места и доба. Шта је то што највише желите да сачувате од заборава?
Да, сви јунаци мојих прича у књизи на слово, на слово су из Шумадије. Иначе, ја сам седма генерација Николића у породици од 1804. године када су моји преци са планине Родопи у Бугарској дошли у Лапово.
Био сам и акцијаш на четири ОРА, ударник и командант бригаде. Три деценије сам хуманиста у Црвеном крсту Србије, секретар, председник Црвеног крста у нашој општини, вишеструки давалац крви и новинар, доста људи сам упознао у протеклом периоду. Некако сви ти ликови су били у мојој глави и одједном се нашли у причама на исто слово.
Највише желим да сачувам од заборава наше речи које свака за себе говори и има друго значење.
Правите и скулптуре у најчвршћем, може се рећи, партнерству са природом. Како изгледа проналажење грана и пањева у потоку, а како даље њихово обликовање и обрада?
Задњих неколико година проналазим оригинални језик у скулптурама из потока, Лепенице и Велике Мораве.
Природа ми ваја уметничка решења, а ја се нађем у правом тренутку и правом месту да их препознам, узмем и отгнем од заборава. Имам укупно 65 обрађених скулптура од пањева и интересантних грана, старих од 50 до 100 година. То су разне животиње, рибе, птице, змије, мачке, диносауруси, неке санђаме…
Проналазим их обично у зимским месецима, кад пада киша или снег тада крећем потоцима у нашој општини и тражим занимљиве фигуре. Није ми се десило до сада да се вратим празних руку. Увек сам проналазио мени занимљиве пањеве.
50 комада чека да их обрадим.
Неке сам носио на леђима и по пет километара. Када их донесем кући, очистим их од блата, челичном четком очистим, сувишне делове одстраним. Осушим их, дрвеним чекићем и длетом средим брусилицом обрадим, шмирглом дотерам. Видим како ће да изгледа, ако треба постоље урадим и лакирам. Спремне су за изложбу.
Какви су били утисци публике након Ваше самосталне изложбе? Да ли припремате и другу?
Своје скулптуре приказао сам на више заједничких изложби слика и скулптура на Факултету медицинских наука у Крагујевцу, Медјународној изложби слика и скулптура КТЦ „Стефан Немања“ Лапово, изложби самоуких ликовних уметника Србије у Јагодини и Ликовног клуба Баточина.
Моје скулптуре освојиле су друго и треће место на Међународној изложби слика и скулптура уметника у Лапову. Средином децембра прошле године имао сам самосталну изложбу скулптура у Малој сали КТЦ „Стефан Немања“ у нашој општини.
Мр вајарства Сања Микић и председница ликовног клуба КТЦ Лапово у каталогу за моју прву самосталну изложбу каже – Трагајући за оригиналним ликовним изразом Јовица Николић шетајући лаповачким атарима и потоцима проналази занимљиве комаде дрвета, у њима препознаје облике и даје им душу. То су скулптуре на којима осећамо топлину емоционалног набоја. Игра скривања и откривања наговептава неконтролисано препуштање кретативном заносу.
Иако, а први поглед на Јовилиној скулптури све изгледа једноставно, сваки облик оставља упечатљиву ноту постојања и радост живљења.
Посматрајући дрво, оставља га онаквим какво јесте, интервенипе јако мало, а скулптуре ради у једном даху.
Враћа давно заборављени пањ у живот, сагледава његове могућности, прима поруку од њега. Заједно уметник и дрво стварају један нови облик..
У току су преговори за другу самосталну изложбу скулптура из Липарског потока и Мораве у нашој општини у Аранђеловцу и Јагодини.
Да није писања и вајања, да ли бисте се бавили неком другом уметношћу или били само железничар?
Упоредо сам скоро увек радио два посла. Био сам војни референт у 1.мају, секретар Црвеног крста у нашој општини, ватрогасац на железници, писао за новине у радно и слободно време.
И тако четири деценије.
Желео сам да упишем гимназију, али отац је инсистирао да упишем машинску школу и наставим железничку традицију у породици. И тек сам касније постао железничар. Нисам се покајао. Стекао сам бројне пријатеље широм земље.
Члан сам Удружења новинара Србије и Међународне федерације новинара, Удружења Самоуких ликовних уметника Србије, Удружења железничара уметника Србије, Књижевног клуба „Милорад Бранковић“ Лапово.
Добитник сам бројних награда и признања 35 до сада за књижевност, новинарство и уметничко стваралаштво.
Посебно бих издвојио златну значку цивилне заштите Југославије, златну значку Црвеног крста Србије, Средњу плакету за област културе од општине Лапово и Почасно писмо великог грађанина наше вароши за свакодневно добро расположење.
Пишем и инспиришем.
