Ivan je bio profesor srpskog u gimnaziji. Prešao je četrdesetu, bio razveden i imao ćerku. Drag i nasmejan, učenici su ga voleli, a i on njih. Čak više od samog posla.
Bio je maj i bližila se još jedna matura. Ivan ih nije brojao, ali je znao da ih je bilo već mnogo dosad. Gledao je Mariju kao da je prvi put vidi. A predavao joj je četiri godine. Skoro je navršila devetnaest i iz njegovog predmeta je bila među najboljima. Za ostale je bila nezainteresovana i svi su verovali da je mogla više. Dražesno jednostavna, guste smeđe kose, vitka, nežna, povučena ali uvek ljubazna. Nije bila svesna svoje privlačnosti. Kao da je želela da ostane devojčica. Ali, kod Ivana joj to nije uspevala. Bila je suviše zgodna da bi je i dalje posmatrao kao dete. Obradovao bi se uvek kad bi je video, i to ne samo u školi. Živeli su u gradiću gde je bilo lako naleteti na nekog poznatog.
Uvukla mu se i u misli i u srce. Ali, nikako nije hteo da razmišlja šta će biti kada ode u drugi grad zbog studiranja. Zakon je stavio u zapećak. Ionako mu za nepunih mesec dana neće više biti učenica, pa zašto se time opterećivati!? Ne pamti kada je zadnji put bio ovako zaljubljen. Bilo je u njegovom životu dosta žena. Ali, razlika u godinama nikad nije bila tolika. A ni jedna od njih mu nije toliko značila kao ona. Ništa o njoj nije znao, sem da je želi. Ni da li ima dečka, koji fakultet će izabrati, gde joj rade roditelji. To je ionako bilo nevažno.
Išao je da kupi med kod jednog poznanika. Ušao je u dvorište i ugledao nju. Neka milina se razlila po njemu. Ljubazno je pozdravila njega i domaćina i sa teglom meda krenula ka kapiji. Kako je moguće da je tako zanosna, pitao se Ivan. Ispostavilo se da živi samo ulicu dalje. Grad mu se učinio još manjim i bio je beskrajno zahvalan na tome.
Kad je stigao kući, legao je na krevet. Fantaziji nije trebalo dugo da ga obuzme. Ona, on i med… Negde u prirodi, sami, slobodni i goli. Med je tu tek da začini strast. Sa tako malo godina sigurno nije iskusna i on bi joj i tu bio profesor… Njeno bi bilo samo da se prepusti uživanju.
U školi se trudio da se ne primeti kako silno želi da joj bude više od profesora. Iako je bio ubeđen da ona nikad ne bi mogla da se zagleda u nekog matorca. Odakle mu hrabrosti da joj priđe? Kako uopšte stvoriti priliku? Zasad je imao samo maštu.
Kraj maja je bio neočekivano kišovit. Jednog popodneva se kolima vraćao iz posete prijatelju. Skrenuo je u jednu uličicu i ugledao Mariju kako trči po trotoaru. Obučena u crvenu haljinicu, mokra do gole kože. Svirnuo je i zaustavio auto ispred nje. Utrčala je i krenuli su. Hiljadu puta mu se zahvaljivala i rekla kako taksi nikako nije mogla dobiti, a kišobran ionako uvek zaboravi. Rekla mu je adresu svoje kuće i ubrzo su stigli. Imao je nakratko ovu tananu vilu pored sebe. Želeo ju je mnogo više od nekoliko minuta, ali zaboga, kako joj to reći!?
Izašla je iz auta i po ko zna koji put se zahvalila što je povezao. Prišla je kapiji, a on je i dalje gledao za njom. A onda se naglo okrenula prema njemu i pozvala ga je unutra. Bio je zatečen, ali je pristao. Osušila je kosu, presvukla se i skuvala kafu. Usput je pričala kako oca nema,a majka joj je u poseti kod rodbine i trebalo bi sutra da se vrati. Spomenula je i fakultet… Kako će joj teško pasti da ode u veliki i njoj nepoznati grad. Ivan je samo slušao, bez reči. U jednom trenutku, zaćutala je i ona. Pogledala ga je zanosno i približila mu se. Poljubac je bio nestvaran i kratak.
Povukla ga je u svoju sobu. Znala je šta želi i znala je da uživa. Fantazija mu više nije trebala. Marija je bila njegov med. Zavoleo je kišu. Čudio se koliko je u tom krhkom biću bilo požude. I kako je stvarnost bila lepša od mašte.
Autorka: Danica Jakšić
Topličanka je duša od žene.
