Нису имале ништа. Без обзира на класну припадност, друштвени сталеж, делиле су исту судбину – јер нису имале ништа.
Више од 50 година ћутке су маштале о својој слободи, знајући да нису мање вредне. А онда, онда су кренуле у напад, сматрајући да мушкарци могу разумети само насиље.
Тек пар редова у новинама им је било посвећено. Медијски мрак. Појам који нам је својствен и данас, без обзира на то да ли сте жена или мушкарац.
Прва жена Нобеловка
Марија Кири се 1903. уписала у историју као прва жена која је добила Нобелову награду. Био је то преседан. Не због њеног научног рада који свакако нико није могао оспорити, већ због жеље њеног супруга Пјера, који је у преписци са Одбором за доделу Нобелове награде нагласио да исту неће примити уколико његова супруга не подели са њим исте почасти.
Поднеле су велику жртву, еквивалентну оној на бојном пољу, а неке су и тамо равноправно учествовале. Једна жена, давне 1913. изашла је смело на сред стазе усред коњичке трке како би краљу Џорџу V скренула пажњу на женска права у Енглеској. Емили Вилдинг Дависон је тог дана положила свој живот. Била је то буна која се није могла зауставити.
Као Марија Кири
Данас бих желела да се захвалим онима који су будно мотрили на мене током мог одрастања и допринели да дане у мојој провинцији проведем као Марија Кири. Жена има пуно, излишно је наводити узоре, хтела бих да поменем све оне мудре са карактером Пјера.
Хвала декама и тати
Хвала мојим декама Стојану и Властимиру који су ме између осталог научили да читам и пишем, да боксујем и да возим бајс.
Хвала мом тати који ме никада није пустио да га победим у баскету, хвала на сваком рвању и узвику „Шекарић“ када би год погодила лименку из мог пиштоља на куглице.
Хвала ујаку и стрицу
Хвала мом ујаку који ме је начинио највољенијом сестричином која је ходала планетом. Хвала за сваки савет и сваки ванвременски предлог.
Хвала мом стрицу Горану који ме је научио да нема предаје.
Хвала наставницима
Хвала мом наставнику физичког Љуби Маринковићу који је наглас бодрио сваки мој згиб. Хвала што ми није дозволио да завршим осми разред а да не урадим фамозни „став на шаке“ па макар ме цело одељење држало том приликом. Хвала му за свако „Ајде Мико“ и за пиштаљку са којом сам судила мушко школско првенство у кошарци. Хвала му за сво џентлменство које је пренео на моје пријатеље.
Хвала постхумно мом наставнику математике Љубинку Радуловићу, популарном Жваћку или Жући, који није одустао од мене све док нисмо победили у укупном пласману на такмичењу Математичког листа. Хвала му за сва шаховска отварања. Хвала му што ме је избацио са огледалом да измерим рефлектор у дворишту, и оштро, али кроз осмех, сасекао све моје довитљиве одговоре засноване на мојим спекулацијама.
Хвала мом професору хемије Ивану Ивановићу за сваки поклич „Дивац, ајде на таблу да разбуцаш овај задатак!“. Хвала за љутњу након мог дебакла на општинском такмичењу.
Дух је оно што се не сме изгубити!
Хвала мом разредном старешини Зорану Динићу, који ме је избацио са часа као узор осталима. Хвала му и што је признао мојој мајци шта је прави узрок, иако сам већ добила батине. Знао је Јеребан да је борцима за правду довољно и признање.
Хвала мом професору физике Браниславу Росићу на подршци током свих ових година. Хвала му на његовој храбрости да учествује у свим нашим идејама. Хвала му на свим доскочицама и осмеху који нам је подарио. Хвала му за то што је показао да је Дон Кихот стање духа, а дух оно што се не сме изгубити. Хвала за свако „Можеш ти то!“ и „Милена ће то решити“ (ово се не односи на физику 🙂 ).
Хвала директору Драгану Крстићу, који ме није казнио иако сам лагала да не знам ко је бацио пепер спреј, хвала му што ме није казнио и када сам професорки рекла да се промафијашисала, слажем се да није било примерено, али научила сам да људи тешко прихватају шалу и без укора. Хвала за сву подршку ученичким идејама током мог мандата у Парламенту.
Хвала редитељу чика Зорану Цветковићу, који није пристајао на компромис. Хвала му на свакој подршци и магији коју је умесио да трема нестане. Хвала на сваком враћању и понављању. Хвала што сте успели да ућуткате оне који се срамежљиво и бојажљиво подругују нашем акценту. Хвала што сте нам показали да је на даскама које живот значе, све ствар срца!
Харизма може да промени свет
Хвала мом професору руског Ђорђу Ваљаревићу, који је показао како харизма може да промени свет! Хвала на подршци и господству којем сте нас научили. Хвала на сваком испитивању након што нас видите у граду, јер логично „ко је све научио, тај може да шета“.
Хвала мојим кошаркашким тренерима дека Томици и Вељку Кајгановићу – Кајги који су нам посветили своје време и знање у моментима када нико други није. Хвала за сваку акцију, хвала за сваки поклич. Хвала што сте веровали и у тренуцима када смо се саме предавале. Хвала вам што сте водили једну женску екипу.
Хвала што не правите разлику
И наравно, хвала онима који чине мој свет недодирљивим и веселим током свих ових година, мојим средњошколским саборцима који су ту и када је клима лоша. Милану Угреновићу – Угрену, Душану Ристићу – Дуци, Ивану Живковићу – Жилету, Милану Шеговићу – Шеги, Стефану Радовићу – Мумију, Стефану Данковићу – Данку, Милошу Комадини – Комадинцу, Марку Стојиљковићу – Крљи, Боривоју Бори Живковићу, Николи Момчиловићу – Пахи, Мирославу Јовановићу – Микију, Дејану Нововићу – Новкету… Момци, хвала на разговору и свађи, хвала што сам била део екипе и у кошарци и у одбојци. Хвала што сте ми помогли да остварим своје циљеве и били ту када нико није.
Хвала што сте ме трпели, хвала и што сте ме учили да пљунем у даљ. Хвала вам за сваки проведени тренутак са вама и сваки онај који ћемо тек провести заједно. Хвала што се и после толико година окупљамо у истом саставу, хвала за бренд који смо сами креирали, онако из срца. Хвала за свако „брате“, хвала што никада нисте правили разлику.
Хвала свим својим колегама, менторима, професорима, пријатељима и познаницима који чине моје дане лепшим. Хвала им на сваком савету, осмеху, сугестији и коментару. Хвала на свакој бризи, хвала и на свакој заједничкој борби. Хвала и онима који то не чине, мислим да нема вас, свет не би распознавао врлине од мана.
Хвала мојим хероинама!
На крају, хвала мојим хероинама. Мојим професоркама из основне, средње и са факултета, колегиницама, пријатељицама, мајкама и сестрама мојих пријатеља, митским и историјским ликовима, свим мојим дамама које нису допустиле да их видим погнуте главе. Женама које су сваки свој корак одмериле и направиле са задовољством, зато што тако желе, а не зато што морају. Женама које своје ставове износе слободно и без страха. Хвала вам што доказујете да сваки избор у животу зависи од нас самих, а не зато што је неко тако рекао.
Моје даме, сутра је понедељак, желим вам да уздигнуте главе ушетате на свој подијум, не зато што је време 8. марта, већ зато што би то требало да радите сваког дана.
С љубављу,
Милена Ивановић
08.03.2020.
Топличанка је душа од жене.
