„Све породице личе једна на другу“- Лав Николајевич Толстој
Може ли љубав да личи једна на другу? Можда. Свака љубав је своја.
Ти, судбино, рађаш ми само тугу – говорио је Александар Видић. Не желиш да ме слушаш. Заборавила си ме. Зашто? Морао сам. Више те није било. Да сам знао. Све би било друкчије. Овако сам целог живота био сам. Кажеш ми, био си у браку. То није радост живљења. Морање. Кад те породица натера. Треба да продужим фамилију. Опрости ми што те нисам потражио. Волео бих да те видим, Јасна. Завршава свој разговор Леко.
У малом стану на зидовима окачене слике и иконе светитеља. Кандило гори. Не чује се звук. Малене скучене просторије постале су једно. Ослушкују срце, Леково. На старинској кожној фотељи седи стари човек. Лице му још свеже и младо, иако га боре и седе власи море. Висок и кошчат. Обучен у сиво одело. Право војничко држање. Бори се са собом. Рве. У тишини тражи одговоре након бурног разговора. Презире судбину. Обрачунава се са сећањима. Сада све зна и жели да се врати у прошлост. Догађаји су се ређали један за другим.
Рођен је 20. маја 1894. године у газдинској кући Видића. Једини син, очев мезимац и мајкина икона. Од малена је знао да он мора бити тај који ће сутра бринути о свему и свима. Све му је било омогућено, лепо дело, удобан живот, школовање, само љубав није.
Желео је да се бори, али у томе није успео. Његова љубав почела је као бајка, али је имала лош крај. Када се Леко вратио са школовања, сви у селу су гледали њега са поносом. Образован, млад и леп. Добра прилика за сваку девојку. Оженио би ону девојку коју воли, без обзира на све препреке.
Једног поподнева, док је са радницима обилазио оранице, видео је Јасну, ћерку очевог пријатеља Маринка. Девојка са којом се од малена свађао. Није очекивао да ће она постати права лепотица. Њен став, лепота, држање и плава коврџава коса зачарала га је. Бојао се, није смео да јој приђе.Само о њој је размишљао. Одлучио је да јој напише писмо.
Дошао је дан сеоског вашара. Није знао да ли је Јасна добила његово писмо. Желео је да је то тако. Младићи и девојке су играли коло око цркве. Породице су биле поносне. Леко и Јасна су гледали једно друго право у очи. Читала се страст међу њима. Током ручка када су сви били за столом и када их нико није примећивао, они су се састали. Догодио се први пољубац. Нису знали шта да кажу. Знали су да се воле и да то није заљубљеност. Њихови погледи говорили су уместо њих. Растали су се брзо. Уживали су у љубави. Срећни.
Јасна није очекивала да ће остати сама, без љубави и породице. Невреме лоших људи уништило је њену породицу. Ватра је однела њено огњиште и оца, мајку и брата. Остала је сама са млађом сестром о којој је морала да брине.
И Александров живот се променио. Родитељи су га приморавали да се ожени Маријом, ћерком Лазара имућног трговца житом. Том женидбом проширили би своје имање, јер је Марија јединица. Отац је Александру рекао своје мишљење и своје очекивање. Леко се успротивио очевој одлуци. Био је снажан, никада више није био снажнији него тада. Рекао је да воли Јасну и да ће њу оженити. Не жели ништа да слуша. Она је сиромашн, јесте вредна и лепа , али није за нашу кућу – говорила је Александарова мајка. Ја ћу отићи одавде без обзира на све. На силу ме не можете оженити. Ти си наследник ове породице и мораш да слушаш. Све смо ти пружили. Ево дајем вам све, кључеве од радње, новац… Леко је отишао, више се кући није враћао.
Нашао се са Јасном. Пружали су једно другом, снагу за живот. Онда када су све радили да би били добро и да могу да преживе, кренуо је рат који их је заувек раздвојио.
На растанку је Јасну пољубио последњи пут. Чувај се, драга моја. Сигурно ћу се вратити. Не брини за мене. Писаћу ти. Александре, узми ову амајлију чуваће те од свега.
Уследили су немили догађаји наше историје, битке, повлачење кроз гудуре Албаније, смрт,, хладноћа, Крф пробој Солунског фронта. У последњем писму Александар је рекао Јасни: Бојим се да се нећу вратити. Волим те. Чувај се. Мене чува твоја амајлија …
У селу, свака кућа жалила је синове. Бојали су се одмазде окупатора. Чули су страшне приче о убијању, силовању, уништавању свега што је српско. Када су окупатори дошли, сви су кренули у бежанију по шуми. Тада је Милица ударила у стену и пала. Ту је искрварила и умрла. Није Јасна знала како да настави даље.
Након пробоја Солунског фронта и мира, дошао је глас да је Александар погинуо. Јасна узнемирена није имала разлога да живи. Покушала је да се убије, то јој није успело за руком. Одлучила је да иде. Све успомене је закопала и наставила да живи све док не оде вољенима.
Када се вратио Александар није слутио да је Јасна умрла. Није могао да се помири са том чињеницом. Месецима је туговао, газећи себе чашицом. Отац је решио да то мора да престане. Оженили су га Маријом. Убрзо, добио је сина и ћерку. Живео је тихим животом. Поштовао је Марију, али је никада није волео. Био је несрећан.
Јасна је живела у Београду. Радила је и цео свој живот посветила раду. Помагала је децу без родитеља, увек се бринула о њима.
Јасна окружена књигама није желела да размишља о овом разговору. Поред свег беса, њено срце није јој дало, да га заборави. Мисли о њему, о томе како сада изгледа. Одлучила је да му пошаље писмо и да прихвата његов позив да се виде.
Полако су им пролазили сати, минути и време. Дошао је 20. април 1958. године, Леко и Јасна су се срели у Пролом бањи. Драга Јасна, ниси се уопште променила. Лепша си него првог дана. Немој ме ласкати. Зашто желиш да ме видиш. Желим да ми опростиш. Узми ово писмо и прочитај га и у њему је истина. Прочитавши писмо Јасна је заплакала. Мислила сам да ме никада ниси волео. Опрости ти мени. Ни ја никад нисам престала да те волим.
Помирили су се и загрљени, шетали реком. Посматрали су звезде и месечину.
Лубав не зна за границе. Није потребно богатство за љубав. Права љубав је вечна. Бесмртна.
Ауторка: Мирјана Ранђеловић
Топличанка је душа од жене.
