„Sve porodice liče jedna na drugu“- Lav Nikolajevič Tolstoj
Može li ljubav da liči jedna na drugu? Možda. Svaka ljubav je svoja.
Ti, sudbino, rađaš mi samo tugu – govorio je Aleksandar Vidić. Ne želiš da me slušaš. Zaboravila si me. Zašto? Morao sam. Više te nije bilo. Da sam znao. Sve bi bilo drukčije. Ovako sam celog života bio sam. Kažeš mi, bio si u braku. To nije radost življenja. Moranje. Kad te porodica natera. Treba da produžim familiju. Oprosti mi što te nisam potražio. Voleo bih da te vidim, Jasna. Završava svoj razgovor Leko.
U malom stanu na zidovima okačene slike i ikone svetitelja. Kandilo gori. Ne čuje se zvuk. Malene skučene prostorije postale su jedno. Osluškuju srce, Lekovo. Na starinskoj kožnoj fotelji sedi stari čovek. Lice mu još sveže i mlado, iako ga bore i sede vlasi more. Visok i koščat. Obučen u sivo odelo. Pravo vojničko držanje. Bori se sa sobom. Rve. U tišini traži odgovore nakon burnog razgovora. Prezire sudbinu. Obračunava se sa sećanjima. Sada sve zna i želi da se vrati u prošlost. Događaji su se ređali jedan za drugim.
Rođen je 20. maja 1894. godine u gazdinskoj kući Vidića. Jedini sin, očev mezimac i majkina ikona. Od malena je znao da on mora biti taj koji će sutra brinuti o svemu i svima. Sve mu je bilo omogućeno, lepo delo, udoban život, školovanje, samo ljubav nije.
Želeo je da se bori, ali u tome nije uspeo. Njegova ljubav počela je kao bajka, ali je imala loš kraj. Kada se Leko vratio sa školovanja, svi u selu su gledali njega sa ponosom. Obrazovan, mlad i lep. Dobra prilika za svaku devojku. Oženio bi onu devojku koju voli, bez obzira na sve prepreke.
Jednog popodneva, dok je sa radnicima obilazio oranice, video je Jasnu, ćerku očevog prijatelja Marinka. Devojka sa kojom se od malena svađao. Nije očekivao da će ona postati prava lepotica. Njen stav, lepota, držanje i plava kovrdžava kosa začarala ga je. Bojao se, nije smeo da joj priđe.Samo o njoj je razmišljao. Odlučio je da joj napiše pismo.
Došao je dan seoskog vašara. Nije znao da li je Jasna dobila njegovo pismo. Želeo je da je to tako. Mladići i devojke su igrali kolo oko crkve. Porodice su bile ponosne. Leko i Jasna su gledali jedno drugo pravo u oči. Čitala se strast među njima. Tokom ručka kada su svi bili za stolom i kada ih niko nije primećivao, oni su se sastali. Dogodio se prvi poljubac. Nisu znali šta da kažu. Znali su da se vole i da to nije zaljubljenost. Njihovi pogledi govorili su umesto njih. Rastali su se brzo. Uživali su u ljubavi. Srećni.
Jasna nije očekivala da će ostati sama, bez ljubavi i porodice. Nevreme loših ljudi uništilo je njenu porodicu. Vatra je odnela njeno ognjište i oca, majku i brata. Ostala je sama sa mlađom sestrom o kojoj je morala da brine.
I Aleksandrov život se promenio. Roditelji su ga primoravali da se oženi Marijom, ćerkom Lazara imućnog trgovca žitom. Tom ženidbom proširili bi svoje imanje, jer je Marija jedinica. Otac je Aleksandru rekao svoje mišljenje i svoje očekivanje. Leko se usprotivio očevoj odluci. Bio je snažan, nikada više nije bio snažniji nego tada. Rekao je da voli Jasnu i da će nju oženiti. Ne želi ništa da sluša. Ona je siromašn, jeste vredna i lepa , ali nije za našu kuću – govorila je Aleksandarova majka. Ja ću otići odavde bez obzira na sve. Na silu me ne možete oženiti. Ti si naslednik ove porodice i moraš da slušaš. Sve smo ti pružili. Evo dajem vam sve, ključeve od radnje, novac… Leko je otišao, više se kući nije vraćao.
Našao se sa Jasnom. Pružali su jedno drugom, snagu za život. Onda kada su sve radili da bi bili dobro i da mogu da prežive, krenuo je rat koji ih je zauvek razdvojio.
Na rastanku je Jasnu poljubio poslednji put. Čuvaj se, draga moja. Sigurno ću se vratiti. Ne brini za mene. Pisaću ti. Aleksandre, uzmi ovu amajliju čuvaće te od svega.
Usledili su nemili događaji naše istorije, bitke, povlačenje kroz gudure Albanije, smrt,, hladnoća, Krf proboj Solunskog fronta. U poslednjem pismu Aleksandar je rekao Jasni: Bojim se da se neću vratiti. Volim te. Čuvaj se. Mene čuva tvoja amajlija …
U selu, svaka kuća žalila je sinove. Bojali su se odmazde okupatora. Čuli su strašne priče o ubijanju, silovanju, uništavanju svega što je srpsko. Kada su okupatori došli, svi su krenuli u bežaniju po šumi. Tada je Milica udarila u stenu i pala. Tu je iskrvarila i umrla. Nije Jasna znala kako da nastavi dalje.
Nakon proboja Solunskog fronta i mira, došao je glas da je Aleksandar poginuo. Jasna uznemirena nije imala razloga da živi. Pokušala je da se ubije, to joj nije uspelo za rukom. Odlučila je da ide. Sve uspomene je zakopala i nastavila da živi sve dok ne ode voljenima.
Kada se vratio Aleksandar nije slutio da je Jasna umrla. Nije mogao da se pomiri sa tom činjenicom. Mesecima je tugovao, gazeći sebe čašicom. Otac je rešio da to mora da prestane. Oženili su ga Marijom. Ubrzo, dobio je sina i ćerku. Živeo je tihim životom. Poštovao je Mariju, ali je nikada nije voleo. Bio je nesrećan.
Jasna je živela u Beogradu. Radila je i ceo svoj život posvetila radu. Pomagala je decu bez roditelja, uvek se brinula o njima.
Jasna okružena knjigama nije želela da razmišlja o ovom razgovoru. Pored sveg besa, njeno srce nije joj dalo, da ga zaboravi. Misli o njemu, o tome kako sada izgleda. Odlučila je da mu pošalje pismo i da prihvata njegov poziv da se vide.
Polako su im prolazili sati, minuti i vreme. Došao je 20. april 1958. godine, Leko i Jasna su se sreli u Prolom banji. Draga Jasna, nisi se uopšte promenila. Lepša si nego prvog dana. Nemoj me laskati. Zašto želiš da me vidiš. Želim da mi oprostiš. Uzmi ovo pismo i pročitaj ga i u njemu je istina. Pročitavši pismo Jasna je zaplakala. Mislila sam da me nikada nisi voleo. Oprosti ti meni. Ni ja nikad nisam prestala da te volim.
Pomirili su se i zagrljeni, šetali rekom. Posmatrali su zvezde i mesečinu.
Lubav ne zna za granice. Nije potrebno bogatstvo za ljubav. Prava ljubav je večna. Besmrtna.
Autorka: Mirjana Ranđelović
Topličanka je duša od žene.
