Седела си на клупи и грицкала нокте. Знам, јер сам видео кроз грање младе липе, посуто лишћем таман толико да ми омогући поглед и пружи заклон. То је било оног дана када си мислила да се нисам појавио.
Гледао сам те кроз лишће десет, петнаест, двадесет минута; време је пролазило, али ја сам остао залеђен у том тренутку. Сећам се да си била нервозна, стално си гледала око себе, погледом ме тражила по парку, истом оном где смо некада сате проводили причајући, шетајући по стазама прекривеним лишћем и уживали у мирису печених кестена. Никада их нисмо куповали – баклава из оближње посластичаре је увек је била примамљивија – али тај мирис ме увек подсети да лепе тренутке проведене с тобом. Гледао сам те како ме чекаш, размишљајући да ли да приђем.
Мислим да ми никада нека одлука није теже пала. Колико сам само пута тог дана закорачио из свог скровишта, а затим се вратио. А онда сам се окренуо и отишао. Неколико корака у правцу супротном од оног где си била ти, затим све даље, преко травњака, ван парка. Скоро да је било једноставно одшетати. Скоро… Ноге као да су ишле својом вољом, не слушајући ни срце, ни разум.
Разуми ме, нисам могао… Нисам могао да пређем преко свега. Повредила си ме. Желео сам да те казним. Желео сам да залечим своје ране. Желео сам да никада више не осетим тако нешто. Желео сам да поново будем добро, да будем срећан. Али чак и тада сам се бојао да то нећу бити ако ти ниси са мном. Љутња, повређен понос, страх… Све се то мешало са љубављу, и надвладало је.
Отишао сам, и оставио те да тог прохладног јесењег дана седиш на оронулој клупици, оној са нашим иницијалима. Знајући тебе, вероватно си сатима чекала. Жао ми је због тога.
Сада се ипак надам да је заиста тако било. Не због окрутности, већ зато што би ми то пружило наду да ме и даље волиш, да се твоја љубав није угасила. Као што ни моја није.
Знам да немам никаквих права да се појавим овако ниоткуда после толико времена, али не могу да допустим себи да опет начиним исту грешку као пре неколико година. Ово писмо носи у себи сва моја надања, а сва су она усмерена ка теби.
Оног дана у парку отишао сам и не осврнувши се, не схватајући да правим неопростиву грешку. Тада сам мислио да, када не будем у твојој близини, да ћу бити поштеђен бола. Да ћу тако бити срећнији. Али када је љутња прошла, бол је остао. Само што је то био нови бол, онај који сам сâм себи нанео одлучивши да ми је боље без тебе. Да, повредила си ме, можда и више него ико пре, али ти си једина која је то могла да поправи. Убрзо ми је твоја грешка изгледала тако безазлена. Оно што је пресудило нашој вези постало је тако неважно, да ми се у неким тренуцима чинило као да се никад није завршила.
Сећања на лепе дане проведене са тобом била су ретке оазе среће. Скоро да сам могао јасно да видим твоја боса стопала како корачају по стану и журе да те доведу мени у загрљај. Твоје руке успављивале би ме миловањем, твој смех поправљао би и најбезнадежније ситуације. Седели бисмо загрљени, шћућурени под ћебетом, јели чоколаду и кокице, и слушали кишу и громове који владају небом. Изнајмњена студентска гарсоњера била је наш свет. Ништа друго није нам било потребно. А сада када тебе нема, нема ни радости. Не могу а да не осећам недостатак твог тела поред мог, ни тишину која је остала за тобом. Недостаје ми твоја глава на мом рамену, недостаје ми да будем онај ко те теши, ко те засмејава. Фалиш ми да будеш ту, да идемо заједно кроз живот.
Једино што ме покреће је нада да и ти осећаш и желиш исто. Нада да ћеш прећи преко тога што сам био довољно глуп да те пустим да одеш, да испустим оно највредније што сам имао. Чекаћу те у парку, на истом месту и у исто време као и ти мени. Одлука је сада на теби. Ако је оно што смо имали било оно право, и ако та љубав још увек постоји у теби, покажи да си храбрија од мене, као што си увек и била, и придружи ми се на нашој клупици. Ја ћу те свакако чекати. Јер оно што смо имали се не може друкчијим именом назвати, до љубав, једина и вечна.
Ауторка: Јована Ковачевић
Топличанка је душа од жене.
