Марко Кон је српски композитор, текстописац, аранжер, продуцент и извођач забавне музике. Заједно са Миланом Николићем представљао Србију у полуфиналу Песме Евровизије 2009. у Москви са песмом „Ципела“. Свира кларинет, фрулу, саксофон, гитару, бас-гитару и бубњеве.
Шта представља музика за вас и како сте почели да се бавите музиком?
Музика је мој највећи посао и хоби, после жене и деце музику волим највише. Музиком сам почео да се бавим у трећем разреду основне школе када сам направио свој бенд. Тада смо писали неке песме. Тако је почело кроз школу, блок флаута, кларинет, гитару, бубањ сам свирао у војном оркестру.
Који инструмент волите највише?
То је гитара и још увек волим да је узмем и да увежбавам. Волим да свирам бубњеве, међутим, то ствара велику буку. Данас највише користим миш помоћу кога радим у студију.
Радили сте филмску музику. Да ли је њу тешко радити?
Моје прво искуство са филмском музиком било је када сам завршавао факултет 1994. године и радио сам са Срданом Голубовићем. То је период када смо се ложили на гитару и покушали смо да то направимо на најбољи начин.
Зашто је требало да прође 15 година да поново компунујете музику за филм и како је настала музика за филм „Мали Будо“ и „Јесен самураја“?
То су биле преломне године, године рата и ми сми све више посветили тада естради, на којој смо били веома тражени. Мени су Данило Бећковић и Димитрије Војнов једни од најужих пријатеља. Када су они конкурисали за средства, позвали су ме на пиће и да ли ми сценарио да прочитам. Ја сам одлучио да радим музику и одмах сам знао какве би секвенце користио. И од краткометражног филма настао је дугометражни. Након што је „Мали Будо“ доживео велики успех Данило и Димитрије су одлучили да снимају нови филм. Сви су мислили да ће „Јесен самураја“ бити наставак „Малог Буде“ што намерно нисмо желели. Убацио сам хеви метал који је асоцирао на 90. године.
Играли сте у неким представама и играли сте ди–џеја у “Малом Буди“ и шта можете да нам кажете о глуми?
Глума је моја несуђена љубав. Волим да глумим, али када бих морао да играм у позоришту где се представе понављају 100-200 пута поново, ја то не бих успео због моје лењости. Прву премијеру одиграм сјајно, а онда бих заборавио текст током времена.
Шта мислите о репу и да ли ће он трајати неко време?
Свака генерација има неку своју музику, то је социолошка промена која утиче на сваког. На пример, Чарли Паркер је мрзео из дна душе рокенрол, тако су панкери мрзели рок. То је сасвим нормално у музици. За 10 до 20 година о репу ће се причати као о доброј музици.
Да ли дуже живе баладе или брже песме?
Баладе доста дуго живе, али и брже песме се угасе и онда поново експлодирају и враћају се.
Какво је било ваше Евровизијско искуство?
То је једно дивно искуство. Ја те године нисам желео да будем први већ случајно други. Јако је интерсесантно то евровизијско проклетство, када вас сви зову и ви сте важни. Ја сам се тога брзо отарасио. На Евровизији је најинтересантније што вас све камере прате и то је више од 300 камера, више него за Светско првенство у фудбалу.
Ко је ваш омиљени певач?
То је Ред Меркур.
Ко је највише утицао на ваш рад?
Скупљаш и крадеш занат од свих. Највише сам научио од Драгана Вукићевића који је са мном радио у студију 10 година. Њега је све мрзело и ја сам покупио од њега лењивост.
Радили сте музику за Фламингосе и како је било радити на том пројекту?
Фламингоси су најлепши пројекат у коме сам ја био трећи члан заједно са Огњеном и Маринком. Свако од нас је имао своје послове и ово смо радили са задовољством. Наша добра енергија допала се људима управо због тога што смо се ми забављали.
На РТС-у сте учествовали у емисији у којој сте кували. Шта за вас представља кување?
Кување је мој хоби. Веома волим да кувам што се види по мени. Ова изолација ми није добро дошла је стално нешто кувам. За мене је кување један креативан посао.
Да ли припремате нешто ново?
Са Ангелином припремам њен албум, радим музику за једну велику серију и још један филм.
Разговарала: Мирјана Ранђеловић
Топличанка је душа од жене.
