Александар Срећковић Кубура је српски филмски, телевизијски и позоришни глумац. Прву професионалну улогу оствaрио је 1993. године у Народном позоришту у Београду. Глуму је дипломирао 1995. године на ФДУ у Београду у класи професора Предрага Бајчетића. На класи је био са Исидором Минић, Аном Софреновић, Бојаном Маљевић, Срном Ланго, Милицом Михајловић, Ненадом Јездићем, Иваном Зарићем, Катарином Жутић и Растком Јанковићем. Играо је у бројним филмовима и ТВ серијама, од којих су најпознатије „Горе доле“, „Неки нови клинци“, „Јелена“, „Монтевидео, Бог те видео“, „Балканска међа“, „Црвени месец“, „Преживети Београд“, „Јужни ветар“…
Када се почели да се бавите глумом?
Глумом се бавим од друге године средње школе. Прву улогу сам остварио у Краљевачком позоришту и ту улогу сам добио због свирања виолончела. После тога више нисам изашао из позоришта. Tу сам нашао мир, помагао сам око светла, музике. Онда сам играо у вечерњим сценама. Онда сам пробао да упишем ФДУ у трећој години средње школе и ушао сам у ужи избор, али нисам био примљен. Следеће године сам примљен у класи покојног професора Предрага Бајчетића. У другој години играо сам у позоришту Атаљеу 212 са Николом Којом, Ненадом Ћирићем и тада сам свирао контрабас.
Када сте се први пут сусрели са филмском камером?
Први пут то је било у филму „Пакет аранжман“, а испред телевизијске камере то је било у серији „Крај династије Обреновић” Саве Мрмака, када сам играо брата Драге Машин, Никодија Луњевицу. Taда сам највише сцена имао са Тихомиром Станићем са којим сам и касније много радио. Већ сам био упућен како се снимају одређене ствари, захваљујући мојим колегама са ФДУ који су већ снимали јер су били радили са Мишом Алексићем на РТС-у. Сава Мрмак је заиста одлично радио са нама глумцима и тачно је знао шта жели од нас да извуче.
На коју своју улогу сте најпоноснији?
Мени су све моје улоге драге, јер волим да глумим.З абавна и инспиративна улога ми је била када сам био продуцент 2008. или 2009.године у једном филму. Волим занимљиве улоге када могу да дам све од себе. Потребна је мотивација у свакој улози, некада снимање веома дуго траје од три до девет месеци.
Са којим редитељем сте имали најбољу сарадњу?
Најбољу сарадњу на филму сам имао са Драганом Бјелогрлићем, Гораном Марковићем, Шотром, Мишом Вукобратовићем. Најбоље су ми објаснили шта очекују од моје улоге Горан Марковић, који ми је дао тачне индикације на снимању филма „Слепи путник на броду лудака“ и Јагош Марковић са којим сам радио у позоришту.
Ко су били ваши узори?
Не бих умео да кажем, оне које сам гледао имао сам среће да их упознам, међутим, већина њих није жива. Гага Николић имао је неку врсту духа који је непоновиљив и стварао је позадину која је објашњавала целокупан лик. Смокија сам доста волео, Бориса Дворника, са Радетом Марковићем сам био веома добар пријатељ. Бату Живојиновића сам познавао и дружили смо се, али нисам имао прилику да са њим играм испред камера.
Каква је разлика између позоришта и филма?
Другачије је из техничких разлога, глума је иста. Ви се и за улогу у позоришту и на филму доста дуго припремате. На филму када снимите кадар он је купљен, док у позоришту изнова својој улози можете да дате нешто ново. Узбуђење увек постоји. Глума увек полази из позоришта и сви велики филмски глумци у Европи су потекли из позоришта.
Како је било на снимању серије „Слатке муке“?
Ја Андрију Милошевића знам доста дуго и јако смо добри пријатељи. Тако да је нам јако добро било на снимању. Ми смо се зезали и било нам је јако забавно, јер су ликови слични нама.
Како је снимати на сетовима серија?
Тамо се ради као на траци. Нема места за забаву. Ми на сету серије „Црвени месец“ снимимо више од 10 сцена. У паузи се пресвлачимо и поправљамо шминку. Напорно је и у паузама учимо сценарио. Ја сам током овог снимања имао прилику да променим чак три сета и три сценарија три серије.
Да ли је лакше играти са екипом глумаца коју већ знате?
Да веома је лакше јер знате како се ко креће у кадру и на који начин се припрема за улогу. И на нове глумце се брзо навикнете, ако су јако добро припремљени.
Какву улогу прижељкујете у будућности?
Глуму много волим. Волео бих да играм неког лика из средњег века, у коме има сцена мачевања, јахања коња. Волео бих да играм, на пример, Ричарда Лавље Срце.
Разговарала: Мирјана Ранђеловић
Интервју је урађен у оквиру oнлајн трибина које је покренуо Филм Клуб Прокупље.
Топличанка је душа од жене.
