Незаборавно лето

0
лето
Фото: Љиљана Соколовић

“Радујем се распусту.“ Овом реченицом бих започињала своја размишљања о лету преда мном. Њоме бих отварала врата добродошлице сунчевој врелини, поподневној јари, спорости и лењости, голицавом морском ваздуху, упорним зрикавцима, бескајном плаветнилу, дубоким филозофирањима… Ове године Радујем се распусту не стоји на почетку мог лета. Сада се питам да ли сам се заиста радовала досадашњим распустима. Лето до овог и ово садашње лето два су различита појма. Хомоними који до јуче бејаху једно.

Радујем се… Не. Радоваћу се. Радовање до јуче и ово будуће радовање два су различита појма. Опет хомоними.

Радоваћу се овом распусту јер ће ме обогатити на неуобичајене начине. Изућу прошлогодишње летње папуче, слане и испуцале од сунца и мора. Ходаћу боса по мекој и свежој трави која ће заменити прошлогодишње песковите плаже. Осетићу боцкање и голицање, контакт са сваком влати, умирујући додир природе. Лећи ћу на тај мекан тепих и уперити поглед ка небу. Да ли сам га до сада видела како треба? Задивљено ћу посматрати облаке као да их видим по први пут. Дивићу се њиховој јединствености, величанственом умећу да постоје у мноштву различитих облика и боја, па нестају и поново се појављују, плове и распршују се, мењају се, па опет настају, плове и нестају… Покушаћу да ухватим део неба четкицом и пренесем га на платно да бих могла му се радујем уз шољу топлог чаја и онда када постане сиво и тешко, када ме притиска и својом и мојом тежином.

Открићу оно што желим променити и истараживаћу начине на које то могу да урадим. Радоваћу се исходу и тај резултат ће бити моје лично задовољство. Саставићу план рада који неће имати тачно одређене датуме и сатницу, али ћу по мом сату знати да сам урадила како треба, јер тада  због урађеног почињем да бивам боља, задовољнија, срећнија. Извући ћу најбољу себе по као зна који пут и радоваћу се сазнању да најбоље у нама не можемо потрошити.

Радоваћу се овом распусту јер ћу направићу себи незаборавно лето.

Ауторка: Љиљана Соколовић