Кренимо прво од мог рођења. Био је то један леп летњи дан, када се у породилишту зачуо плач. Да, то сам била ја, једна радознала беба.
Од малена сам волела да истражујем и да откривам нове ствари. Такође, обожавала сам животиње, па и због њих упадала у невоље. Врло често сам долазила кући са неком мачком или куцом и молила маму да је задржимо. Још од пете године сам се заинтересовала за спорт. Међутим, пошто сам девојчица, мама је хтела да ме упише на балет или гимнастику, али мене то није интересовало. Једнога дана, мени сине идеја да упишем карате. И тако и бива. Сви су у почетку мислили да ћу се исписати после недељу дана, али то се није десило. Ја сам наставила са тим. Са пет година освојила сам своју прву медаљу, а сада имам дванаест и четрдесет пет медаља, а имаћу их још. Када сам пошла у први разред, нисам се баш уклопила и дружила сам се са дечацима, али већ у другом разреду то се променило. Тада сам пронашла свој нови хоби – плес. На ту идеју нисам дошла одједном. У школу је дошао плесни клуб, а кореографи су нам показали своје умеће. Када сам дошла кући, испричала сам мами о томе и она ми је дозволила да упишем часове плеса. Плес тренирам већ четири године и најуспешнији сам члан у клубу. Наравно, ту је било пуно успона и падова, али ја нисам одустала, већ кренула даље. Са годинама су се рађали и други таленти, као што су сликарство и љубав према писању. Награду за ликовни рад, који је настао током пандемије, виделе су све земље у окружењу и он је ушао међу сто најбољих, од хиљаду радова. Писање састава и прича, исто ми не иде лоше од руке. Добила сам другу награду за најбољу љубавну причу. Па, да. Баш сам срећна и поносна девојчица. Увек сам веровала у себе. Укратко, ја сам забавна и упорна особа.
Живот је кратак, зато немојте траћити време на сузе, већ их обришите и реците, ја то могу. Увек верујте у себе и не одустајте.
Лана Тијанић, пети разред, ОШ „Никодије Стојановић Татко“, Прокупље
Топличанка је душа од жене.
