Облачим твоју мајицу и спремна сам за спавање. Она ми даје утисак сигурности и спокоја. То је још једна навика која ми је остала од тебе. Ако се икада питаш шта си ми још оставио, ево, рећи ћу ти. Оставио си ми љубав према црној боји, музици, неким новим извођачима, твојим песмама. У ушима звук бубњева, а у мислима слику како их свираш.
Оставио си ми жељу да ме твоји прсти додирују као што су додиривали дирке хармонике. Навику да кафу попијем за десет минута, да негде журим, иако, заправо, не знам ни где сам пошла. Оставио си ми разбацане мисли о животу, љубави, миру и срећи. Неке реченице које су се урезале у моје сећање. Оставио си ми моје сломљено срце, као и екран телефона, празну флашицу жестине, душу, другу страну кревета, празна осећања, речи, обећања, празну мене.
Оставио си моје тело пуно гнева и беса, душу пуну жеље да ти се вратим, да ми се вратиш. Снове у којима смо заједно. Оставио си ми навику да се напијам мушким сузама. Правило које никада ниси рекао да не смем да пољубим друге усне, загрлим други врат и обмотам ноге око нечијег струка. Навику да ти будем верна, иако нисам твоја. Навику да останем сама и тако живим. Навику да за све себе кривим, а тебе да тешим.
Оставио си неку другу Емили, која не личи на ону пре тебе. Она стара Емили никад не би плакала за једним мушкарцем, али старе Емили нема, као што нема ни нас. Од нас је остало само оно што си ми оставио.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
