Кад је нешто твоје, ти не мораш да то истичеш и правдаш другима. Не испостављаш рачун за оно што ти се везало за срце, толико да оно прави ритмички хаос у грудима.
Кад није твоје, џабе ти сви напори, који прелазе у надљудске. Ништа ти не вреде отимања од себе, ни монолози туге до јутра. Покушаваш да будеш толико добар и ненаметљив, безуслован човек, а испаднеш кловн који двори празну душу.
Како да буде твоје, кад није ни своје?!
Да би неко или нешто било твоје, мора прво да буде своје. Да има своје достојанство и да не мора да се куне у кога стигне, да познаје границу до које могу да иду најближи, али и сви остали.
То је само једна ситница свега што тај „ неко“ мора.
У ствари, кажу „ Мора само да се умре ! “ Што се мене тиче, не мора ни то, ако знаш са собом, а имаш нешто „твоје“ што те чува кад срце губи ритам.
„Твоје“ у свако доба зна да је твоје и не мора да се труди да то и остане, али мора да се труди да испоштује и да заузврат, без да му се тражи. Онда није ни било твоје, ако мораш да тражиш.
Присвајање само по себи носи велику и јасну количину љубави, а ако неко, на кога се односи не разуме, свакако ти не припада.
Припадање се односи само на истинску љубав.
Ја ти припадам, само ако између нас и ваздушно циркулише осећај за мене и моје жеље, без речи. Оне не треба да се цртају, нити записују, оне постоје и живе као основно начело – у преводу – Шта да ти причам, кад све знаш !? А треба да знаш, ако је твоје!
– Зашто морам да останем поред тебе, када ти није добро? Зар то није себично?
– А зашто ти не знаш да је потребно да останеш и како можеш да спаваш, ако знаш да нисам добро?
Тако обично почне, а заврши се сумњом да оно што мислиш да је твоје, заправо није. Онда изокола испитујеш пријатеље и родбину да ли постоји могућност да ту нема љубави. И свако каже другачије, па се у глави направи збрка, сазидана од мишљења околине. А у целој причи, важан си само ти и „твоје“. Ако ти не знаш, како да зна неко други. Ко зна какво је чије срце, па да га тек тако претаче на свој начин у речи…
Срце је релативно рањавана ствар, са изузетном снагом да куца и кад ти не можеш да замислиш да је то могуће. Зато су ту могуће свакакве вратоломије и ритмике. Једина је препуна чинија из које се не проспе истинска љубав. Срце зна кад је нешто „твоје“, без поговора!
Пише: Ивана Ђурковић
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
