Ако није љубав, нећу!

„Ако није љубав, нећу“ – јединствено емотивно и комплексно песничко ткање Иване Ђурковић угледало је светлост дана. У ишчекивању промоције четврте збирке песама ове топличке песникиње, редакција Топличанке вам доноси једну песму и запажања рецензента Србијанке Станковић.

Ивана Ђурковић – Видик

Од када те знам
ја те фотографишем
трепавицама, очима, мислима…
прстима одређујем размеру осећања,
сенчим страну на којој сам нема и далека…
појачам светло тамо где твоје око
поклања зелену радост свим душама света.
Очи су видик за најлепше
градове, јутра, ноћи и тренутке
које фотографишеш ћутке,
волећи све што јеси,
гасећи све што ниси.

Одзвања спутана љубав – песнички манифест љубави у стиху

Откад је љубавне песме и стиха, чини се као најтежи посао пронаћи праву меру између љубавног заноса и израза који неће бити патетичан. Књижевни критичари умеју бити изузетно строги када „мере“ стих, поготово када га је написала жена. Песникињама се по аутоматизму приписује склоност ка претераном изливу нежности и љубавних осећања. Читајући збирку љубавне поезије „Ако није љубав, нећу“, и „лаик“ и „професионалац“ остаје без тог механичког – сваки стих као да се бори да покаже како „одзвања спутана љубав“.

Први утисак који се намеће при сусрету са поезијом Иване Ђурковић управо је та борбеност и животност која осваја. Већ у називу збирке постојано и чврсто стоји пркос: „Ако није љубав, нећу“ тврди песникиња. Тако је и пре првог читања свакоме јасно да међу корицама ове књиге нема места ни за шта друго осим за љубав.

Шта је љубав за песникињу? У кратком уводу збирке, ауторка експлицитно каже како је одувек „сажвакавала смисао“ свега „док не заличи на љубав“. Тражећи љубав у свему и налазећи смисао у поезији, песникиња је створила сопствени зачарани круг лепог. Делује као да се свако откључавање и закључавање њеног срца може пронаћи у стиховима ове књиге. Тако већ на почетку овог сентименталног путовања трепери чежња у стиховима: Нисам дисала/ Само са птицама говорила/ Без речи остала/Натеченог срца будна спавала (Владимиру). Када се сретне са љубављу отелотвореном у једном човеку то исто натечено срце одбија да чује како одзвања спутана љубав. Оно не жели да је љубав спутана, већ слободна, цела и да је има у свему. Овај порив може се узети као парадигма и снага песничке књиге „Ако није љубав, нећу“.

Песникиња краде птице из кавеза, краде слободу, краде без греха, откопчавајући срце на свим оним местима где га је закопчао свет без љубави и правог осећања. На оном месту где јој се отвара видик она бира да појача светло, да сенчи страну на којој је нема и далека (Видик).

Склоност ка томе да открије суштину свог бића у љубави, да се осветли као јединствена и стварна само ако воли, открива се и тамо где она у вољеном човеку воли оно што јесте и гаси све што није (Видик). Та једноставна истина и огољеност на путу до средишта своје душе, показује како је за њу смислено живети само у љубави, без ланаца и спутаности.

Када пронађе љубав она јој се потпуно предаје. Кад не зна одакле да почне, она искрено и помало детињасто каже: мени очи сијају од тебе. Заљубљеност и љубав су сјај – у очима, у стиховима, у сваком покрету и удисају. То је бљесак као при фотографском блицу, онај после ког си промењен, другачији, и песникиња се усуђује да каже – бољи.

Међутим, љубав не би била љубав онако како је лирски субјект доживљава и жели да није свеобухватна и безусловна. Због тога се поред ероса и телесне љубави која тежи оној духовној димензији, као доминантна намеће љубав мајке и материнско осећање коме нема премца. Она се игра, полемише са дечјим световима које је родила и створила, свесна да они имају своја крила и да је љубав баш то – слобода да летиш на свој начин и слобода да растеш до небеског свода.

Ипак, у овој збирци нема никаквих тенденија да се љубав мери и премерава, да се пореди и процењује. Нема опасности од тога да се оно што је лепо изгуби на некој бесмисленој скали „шта је веће, а шта мање“, нити постоји потреба да се љубав именује. Љубав је једноставно неизоставна, непоходна и – присутна. Није тешко доћи до закључка, тамо где је љубав, тамо је и живот у поезији Иване Ђурковић.

Она је жена магија…/ Жена музика./Жена која додирује небески свод./Жена која уме да оживи/својим покретом/зиму у твом срцу (Жена твог осмеха). И заиста, док читате причу о „Две Иване“, док удишете поетску снагу жене и песникиње која може да устане и каже: Ја сам борац!, у вама ће се расцветати пролеће. Свака песма ове збирке је мала лекција о борби за љубав, која је за ауторку, то је већ јасно и очигледно, борба за живот. Тамо где је борба, неизбежно постоји и бол. Међутим, уместо туге и огорчености, она бира другачији пут кроз то трње. Она бира да озвезди оно што боли, јер зна да је живот онакав/каквог си га нацртао јуче и/онакав, како то протумачиш сутра (Смисао). Тражећи и откривајући ту животну мудрост, као борбена жена са осмехом,  самоостварена у љубави и поезији, она наставља да откључава љубав у сваком стиху који напише. Њена душа је сликарска, њено срце је песничко, у њој осећања тињају и букте, она је цела осећање света. Због тога није тешко разумети кад каже „Ако није љубав, нећу“. Нема веће истине, ни сигурнијег пута до живота и смисла од тог.

Србијанка Станковић

Пишем и инспиришем.