Недавно се у издању Службеног гласника појавила књига Михаила Епштејна, која доказује да нису сва питања која деца постављају незрела и детињаста. Већину нас су у детињству веома занимала велика, озбиљна питања о универзуму и постојању, почевши од најважнијег: Чему све уопште?, затим Зашто паметни људи нису увек добри? и Због чега пате људи?, до оних уобичајенијих, и мање „тешких“, која себи готово свакодневно постављамо.
Ово је управо она књига какву смо и ми желели да прочитамо у годинама када су нас мучила прва таква егзистенцијална питања, чини се вечна и нерешива, а за која можда ни данас немамо права објашњења.
Деца су генијални филозофи
Потврђујући мишљење да су деца генијални филозофи, који, посматрајући свет и сусрећући се први пут са многим феноменима, сумњају у очигледне ствари и постављају питања која се тичу најразличитијих сфера бића, књига Чему све уопште даје кратке, озбиљне, али веселе и каткад духовите одговоре.
Обухватајући психолошке, моралне, социјалне и естетичке проблеме, филозоф и филолог Михаил Епштејн, аутор многих књига за одрасле, разговара са децом и тинејџерима језиком који им је доступан. Циљ му је да увуче децу и одрасле у заједнички разговор о најважнијим појавама у свету. На једноставан, разумљив и занимљив начин аутор нам у овој књизи нуди одговоре на многа компликована питања која су нас узрујавала у детињству, помажући и одраслима и деци да се заједнички разаберу у основама животне мудрости.
Емисија „Дечја недетињаста питања“
Књига Чему све уопште настала је захваљујући емисији Дечја недетињаста питања коју је у Израелу осмислио и већ петнаестак година води уметнички фотограф и новинар Дмитриј Брикман. У свој студио у Тел Авиву позива одрасле људе и поставља им наивна дечја питања која их, након што их испрва збуне, наводе на најразноврнија и најнеочекиванија размишљања.
Након што је и сам доспео у студио као гост и учесник, одушевљени Епштејн одлучио је да своје одговоре подели са нама. Одабрао је известан број тих занимљивих питања, сврстао их по темама и уобличио у књигу, кроз подједнако интересантне одговоре. Књига се од емисије разликује, између осталог, по томе што се аутор обраћа деци, трудећи се да прати њихову лексику, логику и узраст (уз сва питања су наведени дететов пол и старост). Важно је напоменути да сва питања потичу искључиво од деце, тих најбољих питалица на свету, без сугестија одраслих.
Питања, питања, питања
У предговору, аутор сам скреће пажњу на чињеницу да питања која књига обухвата нису информативног типа, попут оних на која се одговори могу лако наћи у енциклопедијама или на интернету. У томе и јесте њена посебна чар! Питања заступљена у њој су моралне, психолошке, метафизичке природе, повезана са формирањем личности и универзума у целини. То су реална питања која деца млађег и средњег узраста, дакле у најрадозналијем добу, заиста постављају, па су и одговори на њих дати у истом стилу и тону, њима разумљивом.
Водећи се мишљу да је на нека питања која искрсну у дететовој свести најбоље одмах одговорити, па макар и делимично (каткад чак и погрешно), Епштејн сматра да је најважније побудити тзв. „узвратну мисао“ и покренути теме за потенцијални дијалог. Циљ ове књиге би био, према томе, заједничко читање деце и родитеља, породично, уз расправе и допунска питања и одговоре, дакле – уз разговор.
Ову драгоцену и несвакидашњу, нехотично филозофску књигу, аутор дарује деци, називајући их малим Сократима, тврдећи да филозофија почиње управо оном особином која је детету најсвојственија – искреним чуђењем.
Нека питања и – одговори
Како рећи непријатну истину? Чим је кажеш – одједном се сви увреде. (Дечак, 14 година)
Питање је тешко: увек мораш да успостављаш равнотежу између истинског и пријатног. Најбоље је да прво охрабриш човека говорећи му пријатну истину, па је затим допуниш непријатном, али за њега корисном истином, како би људи могли да увиђају и исправљају своје грешке, а да се при томе не увреде, него да ти буду захвални.
Зашто нам треба истина? (Девојчица, 5 година)
Истина је потребна да би уједињавала људе, а лаж их раздваја. Истина је свима заједничка, а свако има своју лаж. Без истине идемо кроз живот као да нам је повез преко очију, па на сваком кораку можемо пасти и сломити врат.
Смем ли да лажем, треба ли лагати и лажу ли одрасли? (Девојчица, 12 година)
Не треба лагати. Али, није свако одступање од чињеница – лаж. Учтивост, када особи говориш неке пријатне речи, па чак и ако их она уопште не заслужује – није лаж. Машта, која преображава свет у уметности и техници – није лаж. Неизговарање наглас свега што мислиш – није лаж, то је основа етикеције. Лаж је сакривање нечег лошег о себи да бисмо избегли казну, или приписивање себи нечег доброг, да бисмо се дочепали користи. Лаж је, за разлику од стваралачке маште и правила учтивости – користољубива.
Топло препоручујемо овај наслов како деци тако и свим родитељима који нису сигурни како да деци објасне неке ствари. Михаил Наумович Епштејн, родитељ четворо деце и деда петоро унучади, успео је то да учини на питак и инспиративан начин, дајући одговоре на филозофска питања чак и сасвим мале деце.
