Нестајеш ми из видокруга. У светиљкама овог града губе ти се очи. Можда сам сањива, можда сам заборавила наочаре, можда жмурим на једно око и кришом гледам, твоје кораке кроз ноћ.
Волела бих да ти причам, како баш вечерас клија у мени једна жеља, како баш вечерас док стојим и гледам како одлазиш, желим да вичем и да се предам. Мени је сада ћутање драже. Драже и од мора, и од ових застава које се вијоре, високо изнад мене. На ћошку неког универзитета, закачила сам о једно дебело дрво, љуљашку своје самоће. Нећу се љуљати, само ћу је гледати. Одавно сам је прерасла.
У твојим корацима сам видела отиске стопала на плажи на којој никада нисмо били, у покрету твог тела, видела сам све сусрете са тобом, у твојим рукама, видела сам само себе. Желела сам да застанеш, да се окренеш и махнеш ми, онако како се маше на растанку, из воза. Оног воза на којем си се ти укрцао и идеш без мене.
Док идеш низ улицу размишљам, шта остаје мени и овом граду да радимо без тебе. Не, нећу више да пишем, нећу више ни да читам, само ћу да певам. Лажем, нећу ни то да радим. Потонућу вероватно у овом граду, у нашем граду који је неприметно застао за нас и сачувао нас у оном кутку поред реке, низ коју нисмо успели заједно да отпловимо.
Када си постао само тачка на мом хоризонту, склонила сам поглед на небо. У његовом углу нисам препознала ни један део који ми је био познат. Изобличило се и постало празно. Дуго сам потом, док сам лежала на јастуку, у свитању, замишљала како су твоји кораци променили правац и вратили се, макар да скину ону љуљашку са дрвета.
Како си поново попунио небо и како си ме поново вратио у своје руке. Осмехнула сам се, оним светиљкама које су требале да се угасе и оном возу на који се нисам укрцала. Осмехнула сам се себи и неком мом новом свитању, на овом јастуку који и даље мирише на тебе.
Пише: Викторија Марковић
Топличанка је душа од жене.
