Да ме заволиш

0
momak-i-devojka
Фото: Pixabay.com

Облачим свилени огртач преко спаваћице. Узимам чашу опорог вина са стола и прилазим завејаном прозору. Посматрам белину сваке пахуље и како стрмоглаво брзо падају на тло, док ми се причињава да вино има другачији укус.

На екрану мобилног телефона се појављује твоје име. Није ти тешко да кажеш речи, да не опсујеш када се оклизнеш или наквасиш ножне прсте. Није ти тешко ни да загрејеш ледени нос трљајући о мој или да се извиниш зато што ме љубиш испуцалим уснама од хладноће. Ништа ти од тога није тешко, али ти је тешко да ме заволиш.

Са лакоћом ускачеш у мој кревет, несвестан да на њему раније није лежао ниједан мушкарац. Несвестан да никад раније нисам носима ову спаваћицу и овако лежала. Никада раније нисам глумила да немам шминку на лицу и никада нисам оволико снажно убеђивала себе да се опустим и да је све у реду. Наравно, ти то не знаш. Ја сам за тебе само пролазни путник и тренутна варница.

Када смо истрчали из клуба, ја сам хтела да пратимо излазак Сунца, а ти да идемо кући да гужвамо постељину. Када смо седели у парку, ја сам хтела пиво, посматрање звезда и љубав, а ти мене. Када смо мамурни изашли из реке, ја сам хтела да те загрлим, јер ми је било јако хладно и јер сам хтела да ојачам нити љубави, а ти си хтео да поново ускочимо у реку и да се љубимо под водом. Страст је пловила твојим телом, а у мени се љубав будила непрестано.

Твоја жудња за женским телом донела ми је осећај разорености. Губила сам се у размери својих осећања истинских и моћних. Зато одлучујем да те више не видим. Не волим да трошим време на узалудне приче.

Отићи ћу нежно, далеко од тебе, пазећи да те не повредим. Тада нас неће делити километри, градови и државе. Делиће нас различити светови у којима ћемо живети, различити животи. Свако на крају игре добије оно што заслужује.

Ауторка: Кристина Милошевић