Ја сам она генерација која је одрасла уз „Само да рата не буде“, а било га је. У различитим облицима и трајању али га је било и те како. И тад и после сам се стално питала зашто.
Кажу правили смо кућу на мосту па је зато тако. Зато свако мисли да има право да крене на нас. Стојимо на средини па никако да нас обиђу ни са истока ни са запада. Ни севера ни југа. А ми ту смо где смо. Седимо, ћутимо и бранимо. Плаћамо „закуп“ образом и животима. И тако вековима.
Али зашто?!
Зар се нисмо тамо некада могли договорити и сачувати хиљаде живота? Зар нисмо могли мало попустити и уступити им пролаз? Зар нисмо просто могли да прећутимо неке ствари и просто наставити са животом? Требало је време и мало више година да схватим да нису могли.
Да су попустили тада, не бисмо имали наша најлепша кола. Да су прећутали тада, не бисмо имали наш језик. Да су се договорили не бисмо слушали наша црквена звона и литургије.
Туђе нећу своје не дам.
Одувек ми то у глави а да и не знам кад и како сам научила. Нисам га ни учила то је одувек у мени. Преноси се то са колена на колено. Кроз крв која струји овим нашим народом. Тврдоглавим, упорним, неустрашивим, невиђено храбрим и лудим народом. Само лудо храбри се усуђују и осуђују на ледене врлети Албаније. На пут у понор где се крај не види али се назире тамо негде. У глави, у мисли и нади да ништа није узалуд. И није било. Због њих који су дали своје последње зрно снаге, због њих који су корачали чврсто и кад су их ноге издавале. Због оних који су тамо далеко видели своју отаџбину. Због њихових заслуга, храбрости, лудости, упорности и вери смо ту где јесмо.
Нема лозе која није дала бар једног хероја. Јер сви они који су дали живот бранећи ову нашу отаџбину су хероји. Нема стопе ове наше земље коју није залила крв. Зато је и толико вредна. Највреднија.
На дан када се сећамо оних који су као феникс устали и наставили даље имам само једно велико ХВАЛА.
Хвала за прилику да живимо и ходамо вашим стопама. Хвала за песму коју можемо да запевамо. Хвала за понос који можемо да носимо. Хвала за пркос који можемо да покажемо. Хвала за крст којим се крстимо. Хвала за историју којом можемо да се поносимо.
Хвала за кожух и опанке који нас увек подсете колико јунаштва тече нашим венама.
