Кад дођу хладни дани, због многих ствари и око срца буде хладно. Једном, када од тебе откину парче неба, ти мораш да се гушиш, да трпиш, да се вадиш како знаш…
У јулу, пре три године, нисам му родила дете. Само ја знам зашто. То је прича од суза и много болова. То је прича о жени, која се није усудила да буде поново толико јака.
Соба је била језива
Жене су излазиле бледе, а ходником је одзвањало само питање : „Са анестезијом или без?“
Зар није довољна анестезија сачињена од одузетости тела? Око мене као да је неко урликао од бола : „Хеј, неко ти узима парче неба!“
У том тренутку, лакше је веровати да су други криви. У ствари, кривица је само твоја.
Плочице су тамно плаве, доктор ти чупа последњи нерв и чује последњи твој јецај. Никад више не јецаш. Обећала сам да је то мој последњи јецај у животу.
– Шта ћеш ти овде?
– Дошла сам на клање.
И ту настаје мук… Није потребно причати даље. Ти изнад себе не видиш човека. Видиш оштри предмет и месара у чију месару улазиш последњи пут. Више се не враћаш, шта год се десило у будућности. Такве грешке се праве једном и за разлику од других, не исправљају се никада.
Кући стигнеш празна
Не само празног стомака, него ти је срце празно. И нико ти више не може ништа. Неки болови су вечни.
Кад је догодине дошао тај исти месец и исто годишње доба, на тој посекотини душе, продубљивала се рана.
Питања зашто је и да ли је тако требало и још сто хиљада сломљених делова тебе никада да престану. А живот иде даље. Неког си можда спасила нељубави, али си се своје одрекла, па су сати и дани рутинска ствар.
– ‘Ајде бре, није то ништа! Моје другарице после тога отишле на кафу. Ништа не боли.
– Мене не боли, мене је убило.
Кад не родиш, више то ниси ти. Задржиш само неопходне особине, али се све остало мења из корена.
Године пролазе, али све што се десило, чини ти се – било је јуче.
Сама сам скувала чај и увила се у ћебе. Зид је био лепше боје, него моје лице. Када сам први пут легла да спавам, а онда пробала да устанем, све се окретало у круг, а из мене је испало парче мог неба.
– Не знаш ти како је кад гледаш да се од тебе одваја парче тебе.
– Проћи ће – каже мајка.
Мајка жели да ти буде боље, па је лажно искрена.
Прво корачање улицом било је као и прво искуство на рингишпилу. Људи пролазе, али кроз тебе и све се окреће. Сваког тренутка имаш осећај да пропадаш кроз земљу. Идеш међу људе и осмехујеш се као да то није ништа.
Кад останеш сама, само ти знаш колико си празна.
Сваке године, у ово време, потребно је да исплачеш нерођено.
Нисам му родила. Пустила сам да оде, да се не окреће. А само ја знам где утроба највише боли и зашто срце застајкује, кад се сетим.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
