Нема смисла понављати добро познату реченицу. Писање је стил живота, љубав, дан и ноћ. Док још нисам отворила очи, ја сам у глави већ написала. Са тим мораш да се родиш. Нико не може од тебе да направи речиту фигуру.
Све се врти око тих пустих пара.
– Пишеш ли за паре!?
– Ма какви! Пишем за љубав.
– За чију љубав, жено!? Сви пишу за паре!
– Jа нисам „сви“! Драго ми је, ја сам Ивана! Ивана неће да цркне, ако данас нема неке трице у џепу, али сигурно хоће, ако јој срце захладни.
– Ја те такву нисам знао.
– Ни ја нисам знала да је љубав, на пример, џабе… па кад сам схватила то, што онда да не пишем и ја без пара. Кад – тад се види да није било баш тако узалудно.
– Црна ти… ће да умреш романтична.
Нисам ја бадава дала назив књизи „Ако није љубав, нећу“. Ко ме кроз песме није упознао, онда је само заборавио да стави наочаре. То што напишем – све сам ја.
Свему што се око тебе дешава, мораш да даш смисао
Исто је и када је у питању писање. А смисао си ти! Свему што радиш, мораш да се даш. Најгоре је кад мислиш да ћеш се обогатити, зато што радиш. Посао из љубави, није добро плаћен посао. Али кажу људи – радиш оно што волиш. А кад имаш такав посао, онда је чисто задовољство и испуњеност.
У животу се многе ствари не исплате, па их ипак чинимо свесно. Хајде, онда, да радимо бесплатно бар оно, што волимо да радимо! Бесплатно није буквално бесплатно. Бесплатно је много мање од онога што заслужујеш, али је довољно. Знати шта значи ДОВОЉНО у свему – то је права срећа.
Постоје људи којима је све и увек мало. Не ради се све „за паре “.
– Шта имаш од тога што пишеш?
– Имам осмех и имам себе.
– А шта све немаш?
– Немам празан ход и празно срце. Немам времена за лоше и немам само оно, што не желим да имам.
– Сад разумем. Љубав и самопоуздање, ал’ без паре – завршава са осмехом „Неко“, ко ради за паре.
Није се обогатио, нити ће. Богатија сам од њега бар за осмех
– Мама да те питам нешто… Хоћеш да ти дам 200 динара, а да ми ти напишеш ово – пита Вукашин.
– Луда ли сам!?
– Па, је л’ пишеш за паре – кези се.
Лоше је људи моји… Деца мисле да је све у новцу. И како сад ја њему да објасним да то није тако и да је суштина у љубави према ономе што радиш.
– У животу мораш све много да волиш, да би успео. Тако стоје ствари!
– Али шта, кад ме мрзи?
– Кад те мрзи, онда се сетиш да заволиш и готово зачас.
За добро и квалитетно урађен посао, тражи лепу реч, похвалу… То те гура напред. Новац је трошна ствар. Оде брже, него што дође… а лепа реч живи у теби и шири мирис оптимизма, који дубоко из твоје душе израња успех.
И не, не пишем за паре!
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
