Речи се замрсе и кад хоћеш да их изговориш, оне се ускомешају и изненаде слушаоца. Зато речи нису важне. Никад не знаш колико су уста чиста, а очи… Очи су увек бистре и све је кристално јасно, чак и када је поглед замућен.
Пробала сам речима и нисам успела. Свака је била погрешна. Копала сам по себи, тражећи ону праву која ће рећи истину, а да не удари, где не треба. Кад нешто крене на боље, очи су завршиле посао. Иако вешта у писању, речи сам закопала и ретко их употребљавам.
Све што умем, стало је у зенице. Оне се необично шире, кад имаш шта да кажеш. Зенице се грче као и речи, када си потпуно празан.
-Све време размишљам како да му кажем, а да не направим несмотрену грешку…
-Што мораш да му кажеш? Сети се, очи су ти такве, да ти шминка речима није потребна. Лакше је без речи, само очима.
-Знаш ли какве су моје очи?
-Навлакуша за туђу слабост, ха-ха-ха.
Речи су ти као стакло.
Никад ниси сигуран, ако нагазиш, шта ће да се деси. Обично се посечеш. Људи кажу да је реч мач. Очима газиш приметно, а нема тих катастрофа.
-Ја сам дошла да ти кажем…
– ‘Ајде ћути мало! То ти се све види. Не знаш да ти очи већ све рекле. Пређи на следеће!
Нисам знала, док ми нису рекли. Има нешто у очима што те одаје и кад нећеш. Нисам знала да кад нећу, ја у ствари, хоћу. Све што сам негирала, очи су рекле супротно. Не можеш да сакријеш оно што је ОЧИгледно. Шта ће мени у животу да се саплићем о речи, кад могу само да погледам. Из прикрајка или очи у очи, то је свакако завршена ствар.
-Јеси ли га погледала?
-Јесам.
-То ти је завршено!
Свет се врти око очију различитих боја. Боја није важна, кад је сврха иста. Из свачијих очију, неки посебан сјај допире до крвних судова онога, кога гледаш. Срце пумпа брже и јаче, па све што ниси хтео, ипак си урадио.
Кад сам била баш мала ( донекле сам још увек ), мислила сам да од маме могу да сакријем нешто, тако што ћу да померим поглед на неку другу страну. Ипак, њене очи су ме јуриле и сустизале. Не иде то тако у животу и са људима. Џаба помераш, очи стигну баш где треба и кад треба.
-Петљају ли то нешто твоје очи – пита ме намргођено.
-Не. Речи петљају, очи не петљају никад.
Речи су лепе, кад не губе смисао.
Чим нешто нема смисла, нема потребе да га причаш. Само ћути и гледај! Зашто имаш очи? Или она чувена „Имаш ли ти очи“, која се користи кад нађеш особу која ти не приличи или кад не нађеш нешто затурено.
-Добро, имаш ли ти очи!? Видиш ли какав је?
-Имам. Зато и кажем. Наше су се очи скапирале. Не знам како, а ни зашто, али то ти је завршено – одговорила сам са осмехом.
Очи направе катастрофу, али природну, неизвештачену, неупрљану објашњењима. Оне све знају. Ја их зовем варалице. Превариле су ме безброј пута да урадим све што сам рекла да нећу. Превариле су мене, њега нису. Зато ме гледај право у очи – оне не петљају!
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
