Чашица

devojka
Фото: Unsplash.com

Раскид, разлаз, прекид љубави, како год да се изговори, боли кад се чује. Људи тада често тугују, неки спремају освету, а поједини и славе. А ја? Ја правим журку са пријатељицом и кукам. Пуштам давно заборављену песму и обе углас певамо.

Две чашице безбојног пића су спремне, ми наздрављамо и испијамо их наискап. Када је последња кап хладног пића склизнула низ моје грло, замахнула сам руком и бацила чашицу на под. Сломила се као моје срце. У мислима ми се врте питања да ли вреди саставити је? Ако је саставим, да ли ће бити као пре? Ако је замолим да ми опрости, да ли ће то урадити? Не.

Сломљена љубав се не лечи речима, већ делима. Није ми лакше кад видим да плачеш. Ништа ми не лечи душу. Доводиш ме до равнодушности, а довести жену до равнодушности је тежак, али и коначан посао.

Нити те волим, нити мрзим. “Волим те” и “Збогом” звуче ми као исте речи. Није ми жао, јер је касно за неке ствари. Неке приче немају крај какав ми желимо, ретке се гледају само из једног угла, а постоје и оне, које се не читају два пута.

Оптимистично вичем – Никад више! Узела сам нову чашицу, загледам је са свих страна… Сад знам – ова неће бити сломљена.