Постоје људи које нећеш, а хоћеш. Они су као лепак за очи и тело. После дође на ред срце… О томе – после… Нека га, нека спава!
Дођем тако кући и не могу да се саставим. Будна сам и кад спавам. Груди ми горе. Температуре БЕЗ! То ја горим од нечег другог. Е, то ти је пријатељу, та магнетска привлачност. Не знаш како, али ето – тако! У најтежим данима кад се све лепо ломи у твојим очима, снагу нађеш у оном или ономЕ који/што те привлачи. То је као једначина, али са много непознатих. А то што је непознато, то те кошта те врелине у глави. У ствари, то је почело једнога дана, још одавно, када си се успавала у нечијем погледу, мало другачијем.
Кад сам последњи пут спавала, ја сам ишла уназад, а он ка мени. Све што сам се више гурала назад, био је ближи. Онда га је нешто погурало у моје руке. А моје руке хладне и детиње безбрижне, као да воле… Замисли, као да воле. Ноге да ти се одсеку! Не осећам никакав страх, више не бежим. Ни од себе, ни од других. Замисли живот, толико слободан да не бежиш од себе. Тада почиње.
Дала сам све од себе да поломим магнет
Трчала сам да стигнем даље, што даље. Нисам трчала довољно брзо. Свуда ме је сустизао.
- Кад ти је професор Љуба говорио, трчи Ивана, ти си трчала ко без главе. Што сад тако не трчиш – за пет!?
- Прво, знам да нећу да добијем петицу. Друго, од њега смо сви имали страх. Треће, не трчим довољно брзо, зато што не желим довољно да бих успела у томе.
- Па ти заправо желиш да те привлачи, али желиш и да отрчиш који круг, онако безвезе, кад ти се бежи?
- Тако некако. Али сасвим је добро овако. Не бих ја ту ништа дирала.
Ја сам нека дивља врста. Да су ме овакву хтели, никад ме овакву не би добили. Него, ето, Бог био баш дарежљив, није жалио… Људи су од свакојаког материјала. Ја сам све измешано. Мека к’о памук, мазна к’о плиш, исклизавам као свила и пецкам попут вуне. Само сам твоја чудна привлачност, сва саткана од твојих погледа, рођена да идем уназад кад ка мени ходаш.
И за то треба да се родиш
Да ме привучеш, треба ти много година. Али кад једном успеш – то ти је завршено.
Не може да те привуче свако! Не уме свако да ти мери корак и да ти кожу одере погледима. Не уме свако ни да ти приђе, ни да буде мекан као памук.
Људи су тврдоглави, не слушају, не верују, тестирају ти срце… Триста чуда раде… Али само један уме да те магнетски привлачи. Само један који не мора ни да те свлачи, један који те чува, кад други не примећују.
- Много си ми лепо описала ту привлачност. Него…је’ л има још нешто?
- Има! Сав је од памука, као кад ти се на „ново“ јежи кожа, а не умеш да га објасниш речима. Разумеш?
- Разумем… Ти си уметница, ко да те не разуме!
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
