Да извини мушко друштво

0
žena-plavi-džemper
Фото: Unsplash.com

Ја сам некако навикла да моја леђа могу да буду мала, баш као у песми, али да на њих морам да натоварим сама све терете живота и да их сама и понесем. Зато је реченица „Да извини ово мушко друштво“ – чест израз, када се међу мушкарцима нађем и ја.

Драги моји мушкарци „Да извини мушко друштво“, ја сам жена од крви и меса, али са осећајем за нежност и топле речи. На први поглед, ја само тако изгледам. У мени се можда ломе стотине хиљада нежности, само их нико још није заслужио.

Жена си, ако некад пожелиш мрвицу топлине заузврат.

Не стидим се што умем да се прилагодим и мушком друштву, не кукам и не молим, али јако добро памтим нежности. Никако не подносим њањавост и бежање од стварности. Увек бирам да будем осуђена, пре, него да будем њањава до ужаса.

– Све си на оца – каже ми.

– Ја сам татин син, тачно… Али ја понекад пожелим да ме неко размази, да ми каже нешто лепо.

– Али то је за жене, ти можда ниси женско – истиче.

– Ја тати могу да будем син, али теби само жена.

Гледа ме бледо. Не разуме. Зашто је потребно да му цртам? Зато што је јака жена исто што и мушко. Каже да ми је дао комплимент и да нисам разумела…

Ја се нешто мислим – па и нисам баш лепо разумела. Ја сам веће мушко од њега. То је једино логично објашњење.

Има тако неких нежних мушкараца, само се ретко налазе. Можда, кад жена тражи ђавола, она га и добије.

Фото: Unsplash.com

Можда би требало да постанем мало њањава, па да чекам мамин ручак, татина леђа и џеп мушкарца. Само, ја нисам тако васпитана.

Мене је отац пустио да забрљам. И то више пута. Ја сам се сама подизала из прашине, коју су можда дигли неки други људи. Али је кривица увек била моја. Ја сам је тада прихватала са дозом побуне. Сада, кад вратим време, требало је да пристанем да сам крива. На признавању се гради зрелост и руши слабост.

Мислила сам да не могу више и да пошто сам крива, ја могу да спустим главу и пролазим кроз људе. Покушала сам све што је супротност. Постала сам као мушко – не и мушко!

Дечаци то не схватају, мушкарци се труде.

Седимо тако, мушкарци и ја и разговарамо. Има тако неких ситница, где се разилазимо, али се углавном све уклапа, па се и сама запитам – нисам ли ја мушко!?

Љутим се на себе, што сам то дозволила. И сада, кад покушам да од мушкарца измамим додир нежности, добијем мрвицу нечег што само на то заличи.

Жене греше што нису мало више жене.

Све је како се поставиш. Од почетка до краја, треба бити жена, а мушки део жене нека се сакрије у топло, па кад треба да се покаже несаломивост – истржи јорган и кидај!

Буди по потреби мушко! Само немој ту срамотну њањавост и само нежно мушки!

Да извини мушко друштво!