Тешко је када људи не могу да те прогутају. Запињеш им у грлу као каква животињска кост, па морају данима да те сажвакавају и варе. Све то изазива јаке грчеве у равни са срцем, јер коме си кнедла у грлу, камен си му у стомаку.
Јаки људи су слабима бол у желуцу. Јаки се намећу, јер умеју. Кад ти кажу – Ко ти крив, кад ти не умеш – схвати то озбиљно! Људе свашта боли, а највише кад и после великих животних недаћа и промашаја, ипак поново станеш на своје ноге. Туђа храброст и успех свачији је грч у стомаку.
Кад кажеш да си успео, тамо неком се већ желудац окренуо.
– Како си ти родила? Како си поново нашла момка? Како ти толицна можеш све то?
– Jа сам за себе довољно „велика“ за живот. Мене су научили да огребем колена прво, а онда да ходам. А онда да падам…а онда да устајем…а онда сама да бауљам, па поново… поново све у круг.
Кад се вртиш у круг, обавезно негде стигнеш – или на почетак, или на крај. Све док стижеш, добро је! Сврха је да увек стижеш. Радиш сам због себе. На себи. У себи. А коме се окреће у стомаку, нека се окреће! Шта то тебе занима!?
Тако, кад смо једном седели и причали о свим тим стварима, колега је „ускочио“ са необичним питањем:
– Мене ме сад занима где имају јефтини чварци и кавурма?
Сви смо се смејали. У ствари, брига њега кога је заболео желудац, он тера своју причу. Други људи нису у стању да то прихвате. Иду по кућама и жале се како их од неког заболео желудац и окренуо се наопачке. Неки људи немају свој живот, а неки од свог немају времена за неважне ствари, што је једино исправно.
Још су старије жене по селима вириле кроз прозор, како би осматрале комшилук, не би ли виделе шта се прекопута дешава. Туђа крава увек била дебља, туђа жена вазда била боља, комшијско цвеће мирисније, зато је комшиницу увек болео желудац.
– Шта има ново? Кад ће се удајеш?
– Једног лепог дана у недељу, кад престане да те занима.
– Их, каква си!
– Гадна сам ја. Пази да се не загрцнеш!
О тој кнедли вам причам.
У нашем малом месту, ја сам свачији бол у желуцу. Највише онима, који су улазили без куцања у наш срећни дом. Некад су постојали пријатељи, а можда сам у тој причи само ја била пријатељ. Остале су само мрвице од хране коју су појели, па би сад да једу остатке мог живота за сва три оброка.
Е, да, такви су ти људи.
У коју год кућу да сам улазила, ја сам улазила са намером да у свакој ситуацији, останем пријатељ. Мене су моји научили, да ако не улазиш часно у нечији дом, онда не треба ни да помислиш да уђеш.
После пет година од развода брака – прича „ипак се окреће“ гостује у кући некадашњих пријатеља. Па му храна коју је јео, не ваља. Па му је домаћица неморална можда, па му је друг испао рогоња.
То су ти „пријатељи“. У њиховим спаваћим собама, по креветима, ломатају се такве приче. Па их жуља сопствени желудац.
Није лепо кад си неком бол у желуцу… али то је казна за предаторе туђих живота.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
