Умро Ђорђе Балашевић. Ма где то Ђорђе уме? Кажу да је обична фраза оно „да људи које волимо живе вечно у нашим срцима“… ал’ са Ђорђем је друго… Све што кажеш после његових речи звучи као фраза.
Таласи лађе ломе,
шта срце зна о томе?
Срце је луди хусар, пијан и млад.
И те сам ноћи препливао Дунав,
дубок и страшан.
Опрости велика реко,
ал’ ја сам морао преко!
Једна грамофонска плоча и једна младост
У рано пролеће 2007. или то беше јесен 2006. тек пристигла у Београд, једна провинцијалка је чардаш ногама газила филолошки друм. На почетку чувеног булевара, чекајући Жмуа и тролу 41, наишла на продавца плоча. Прва грамофонска плоча коју сам купила била је ова. Коштала ме је 10 динара.
У Београду у том тренутку за десет динара ниси могао купити ни пекарску кифлу. Ниси могао нахранити стомак, ал’ ето, изгледа могао си душу.
Купила сам плочу, а ни грамофон нисам имала. Уместо под грамофонском иглом, као уместо матурске слике у излогу, на полици у Жарку Мариновићу изнад Аниног кревета стајала је месецима слика панонског морнара крај реке и чамца.
Било је нечег тужног, терористички меланхоличног у том напуклом и животом тек начетом срцу.
У Београд сам стигла с једним тегет кофером, мп3 диском са преко стотину Балашевићевих и Галијиних песама. Све оне уз које се најлепше плаче кад се први пут изистински отиснеш из породичног дома и одеш у студентски, раштимован дом.
Била сам вештица, девојка са чардаш ногама, ношена дахом сна, у мени су прорадили татини гени Дунава, срце ми се на рингишпилу вртело.
Није увек лако објаснити зашто „туга лепше звучи кад се опева“, то ваљда само песници знају.
Гледам синоћ, певају на тргу и пале свеће и кажем Жмуу, мојој двојини-избеглици из бесмисла:
Знаш, ако мало само мало правде на овом свету има, он сад лелуја изнад трга и све види и све чује…
Не схвата то свако… Што би мој тата рекао: „Знаш шта треба да будеш да кажеш ко није дрво разумео прво, па тек онда садио, тај није ништа урадио, еееј…
И још ово, са неког концерта, нарезано на аудио?! диск.“ У ту флашу стане седам деци, пресипо ти, досипо ти, то је увек седам деци.Треба знати меру. Ја желим само да одем, да ме оваквог запамтите“
Нема везе, Балаш, остаје нам то што се волимо.
Пишем и инспиришем.
