„Стих више као мост…
Да премости…
Да преброди…
Кад прича више никуд не води…“
Наранџаста касета није излазила из старог касетофона. Тетка нам је оставила велико наследство, од којег не можеш да приуштиш ништа опипљиво, али можеш да научиш како да будеш човек који преброди стихом.
Кад се тетка удала, стално смо слушале Балашевића. Нисам разумела ни реч, али сам се трудила. И тако сам донекле порасла. Кад год сам пожелела да проширим видик, поново сам стискала упало дугме на касетофону. Та касета није могла да се поквари, ни када је живот задавао јаке ударце.
Од Ђолета сам научила да побеђујем стихом и да „у инат свима, постоји рима“. Она је гасила све лоше, а добро се развлачило по души као какав ластиш који нико није могао да посече или искида. Није било потребно да се „стих преводи“ – све смо разумели.
Дошло је време да мој син разуме „Успаванку за дечака“. У њој су се сломиле моје храбрости, а „лавче моје“ ме је поново подигло. Безброј нежности се протињало кроз моје уплашено биће, али сам стихом отерала „труње са обале“.
Ко не може да повеже своје срце на Ђолетове стихове, он срца и нема.
То је као кад измешаш две најлепше боје од којих добијеш једну, величанствену, да обоји твоје небо.
О Топалку сам имала „фолк“ мишљење. Балашевићев „Мегдан“ је то променио. Дубина његовог гласа и Ђолетова речничка нит, још више је продубила мисли о губитку човека.
Отишао је још један ЧОВЕК!
Још када је човек уметник, како да умре!? Уметник може да оде, али не може да умре.
Знате, кад кажу – има оних који вечно живе. То је Ђоле.
-По његовом прорачуну поглед траје милион година.
– По мом прорачуну, његове речи трајаће вечно… јер „Ружа је ружа, па да на крај света изникне“.
– За мене су његови стихови иста смерница за живот као и Егзиперијев „Мали принц“.
– Године су можда „клизнуле“, али су заиста биле „године лавова“.
– Да не правим „трећи чин“, дај да се понашамо исто! Слушајмо песме и пустимо да човек живи на миру!
Живот је љубав, као његова. Кад би се свако на њега угледао, овај свет би био много боље место.
-Хеј, буди јака ти, најлакше је плакати! – одзвањало је у свим мојим тешким данима.
Моја душа је увек ходала корак испред и чула раније и осећала дупло, зато смо Ђолетов стих лепили на плакат и правили поетске рингишпиле у главама, да нас чују и осете сви они, који воле лепе речи.
Бројне генерације одрастале су без хлеба, али на његовим речима. Умео је да каже као нико други.
-На мајицама мог пријатеља, осванули су до срца Балашевићеви стихови.
-Сигурно те мајице носи поносно.
-Па да… Његове речи свако радо понесе. То су живе речи, бесмртне.
Пошто је живот само цртица, да од ње не правимо патетику, него да се опростимо од човека, јер његова реч је несаломива, док живе људи.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
