Никада нисам волела ноћ. Тада се у мени пробуде све туге заједно и направе болове по телу. Онда се окрећем хиљаду пута… Ако нешто лупне, ако пас загребе по зиду, ако се дечаци открију, ако вода пролази кроз цеви и прави буку… Није мени лако, али ја имам моје дечаке.
- Мама, чекам само један њихов погрешан корак – штити ме.
- Пусти то, рекла сам ти… Мораш да волиш све људе, иако нису по твојој мери.
Дечји загрљаји немају цену и моја деца то знају.
- Сад, кад деца нису ту, ти одмори!
Мислим се… Какав одмор. То је најгори тренутак на свету. У четири зида преврћем бриге наопачке. Да ли су доручковали, јесу ли се обукли, нису ли пали, где ли су сада, да ли им недостајем, шта ако остану још мало… И још сто хиљада питања која крцкају ово мало моје душе, што је остало.
Дани су најтежи, кад ти оду деца. Није важно на колико, ипак је празно. То не разумеју мајке које су напустиле своју децу. За њих не налазим оправдање, јер нема ништа лепше и радосније, него кад ти дете изјутра скува кафу и греје ти леђа, да ти прођу болови. Ко год каже, да има нешто лепше од тога, лаже!
Не каже се бадава, да је дете смисао живота.
Кад се некад ( а то се дешава веома ретко ) наљутим, прође ме за неколико минута, јер помисао да су моја деца нешто најбоље што сам у животу створила, тера ме да се смејем и радујем животу.
- Изволи, принцезо – тим речима ми у кревет донесе јутарњу кафу.
- Мама је девојчица – то ми је за „Лаку ноћ“.
Ујутру, да не бих устајала рано, мој син спреми ужину и крене у школу. То се зове брижност и љубав!
- Мама, зашто су све мајке велике, а ти си тако мала?
- Зато што сам ја пожелела да останем вечно дете, а један песник је рекао : „А неки се касно сете…“
- Јеси ли се ти сетила на време?
- Ја сам постала ваша другарица, када сам вас родила.
Нас троје немамо тајне. Причамо о свему и слушамо се. Тако лепше заједно растемо. Баш нас брига што нас слабо разумеју и што се некад чуде. Важно да је нама добро.
- Да ли ти причаш са њим?
- Причам.
- Да ли само причаш или га слушаш!? Треба више да га слушаш, а мање да му причаш.
Не зна он, шта ми знамо.
- Како твој старији син прича! Какав глас! Како је зрео!
- Ја родила да ми буду понос.
Кад се пробудим и видим да су моја деца добро, то је довољно за срећу. Ниједна кафа никада није била тако слатка, као кафа коју је направио мој син.
Млађе дете, учи од старијег, па се кафа кува и у подне, кад прваче стигне из школе.
- Изгореће се. Зашто му дајеш да кува кафу?
- Зато што он уме све.
- Још је мали.
- Само кад га погледаш… Иначе је велики, већи од многих „великих“.
Ми смо навикли сами. Неко кува кафу у седам ујутру. Неко прави палачинке и у једанаест увече. Важно да се разумемо и да сада можемо све сами.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
