Не идем на гробље. Извини, бако, твој гроб нисам дуго посетила. А ни течин. Немојте погрешно да ме схватите, али нема тамо ништа ваше. Ја се и даље тешко мирим са чињеницом да је тим парцелама земље припала част да ви вечно почивате у њима. И док корачам по непокошеној трави и блату, приближавам се мермерној плочи.
Где да гледам, бако? С ким да причам?
У црној вазни поред плоче, остављам цвеће увијено целофаном. Није ни приближно лепо цвећу које си ти чувала на својој тераси. Палим свећу и гледам како се восак распада, попут мог срца. Чујем понеки плач, пуцање људског гласа, јер постају свесни да ово на гробљу није живот, већ смрт. Ја гледам твоју слику и не верујем колико дуго ниси са нама.
Ја те и даље видим са дотераном фризуром, кармином, налакираним, дугим ноктима, насмејану у некој шареној хаљини и сандалама или у кошуљи и црним панталонама. Видим те на улици, како се поздрављаш са људима, како заливаш цвеће, читаш књигу или решаваш укрштене речи, како ми певаш.
Видим те, али те нема. Запитам се, тако, некад, да ли ти је хладно? Јер како да допустим да се смрзава неко, ко је раније грејао моју душу? Некад ми се прстима копа црна земља. Дала бих ти ваздуха. Дала бих ти и ћебе кад је зима, јер је тад хладно. Извини, бако!
Течо, сећам се шта си ме научио.
-Је л’ су те научили да псујеш?
-Нисууу.
-Сад ће тече да те научи. Дођи ‘вамо!
И онда ме седнеш у крило, даш ми Пез бомбоне и учиш ме псовкама. Вероватно би се смејао кад би ме чуо, како сад, дванаест година касније, понављам све научено, што би се рекло: као из топа. Гледала сам фотографије пре неки дан.
Кад сам била мала, ишли смо на Бованско језеро. Мама, тата, тетка, ти и ја, Дуле се још није родио. Да ли се сећаш? Водила је тетка 2018. поново Дулета, баку и мене. Не знам, да ли ти је причала?
Извини, течо! Не могу да идем на гробље. Тамо је бескрајно тужно, превише хладно и грубо, за некада тако топла и мека срца. Не свиђа ми се то место! Ни вама се не би допало.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
