– Шта ће ти она, добар си дечко!?
– Аха, важи!
Откад то живимо живот са свим прикаченим епитетима недораслих дечачића из краја!? Није ми жао што постоји карма и што је заиста кучка.
Пре шест година, дошли другари и испричали како девојка није довољно добра за момка. А градске приче увек су биле много важне, посебно кад излазе из много прљавих уста. Тај њихов задах, ширио се градом, кад год прођу, али их људи слушају. Ако изузмемо изреку „За добрим коњем се диже прашина“, ја сам одувала грешке из свог живота, а они немају баш ништа, чиме могу да се похвале. Због таквих, људи се губе и не умеју да мисле. Стално вагају, стално се преиспитују, тестирају, не спавају и не знају шта ће са животом.
Ко је онда овде луд!? Ови што причају лоше или они, који у те приче верују?
Да вам кажем!?
Онај, ко није сигуран у себе, верује у све што му се каже. Човек са самопоуздањем свој живот гради према својој глави и срцу.
Лик из моје приче не зна за љубав. Његова девојка из реалности, баш сурове, она није из лоших прича комшија и другара. Она није ни лепа, ни паметна, само је морална. Зато је човек крај ње несрећан.
Човек треба да живи са неким, кога жели. Кад је нешто право, онда нема преиспитивања.
-Ја ово никада нисам имао!
-Ниси, зато што си изабрао девојку, која је била добро оцењена од друштва. Моја оцена је била ниска. Зато сам ја данас срећна, а где си ти?
-Не знам.
У изгубљеном погледу, из много лепих очију, пронашла сам страх. Свака реченица почиње са „Шта ако…“
Шта ако прође још шест година и ми, како каже, зарадимо шест бајпасова?
Шта ако полудимо?
Шта ако то не буде онако, како смо ми пројектовали нашу стварност?
Битна је жеља.
Колико пута човек треба да буде глуп, да би постао паметан и где је граница, до које иде људска глупост?
-Зашто ти никада ниси рекла ништа тако лоше о њима, као што су они о теби?
-Зато што сам ја научила од оца да сваки човек поседује и нешто добро. Ја сам увек истицала туђе врлине, јер мане имамо сви. Ја сам добар човек, чак и кад их пошаљем, где не треба… знаш већ…
-И ти ћеш да ћутиш неким тамо малограђанима!?
-Да, ја ћу да ћутим, јер малограђанима пожели свако добро и живи!
-У праву си. Свако ће да прогута сваку изговорену лаж, а ти ћеш тада да будеш далеко срећна, да не гледаш како се задављују.
-Речи су велика ставка. Тешко се гутају и варе. Зато је њима стално мука.
Малограђанима имам да поручим да ћу бити још срећнија и успешнија, да могу да причају до миле воље, шта им се прохте. Само нека се свако погледа ујутру у огледалу, да види да ли може и шта ту има да види. Ја у свом видим јаку жену и срећну и здраву децу.
А то, ко си ти пред самим собом и пред светом, то ћеш сам да носиш као терет!
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.