Наравно, посвађали смо се.
„Опет си испалила, а оставио сам ти 2 карте!“
„Рекла сам 03.07, субота, види, клошару!“ – прослеђујем поруку коју сам му послала.
“Извини, ма бад, дођи сутра и реци да си мој гост. Опрости у гужви сам, селим се.”
Дошла сам. Тешко ми је да га гледам, буди у мени несигурност, враћа на једну усплахирену гимназијалку. Веровао ми је више но што сам веровала себи.
Гледам сестру, њено нестрпљење се осећа, просто испарава. На тренутак видим као да прелази преко јарко црвених седишта. Зна Тешић како да умеси ентеријер, ушушкано, импозантно са укусом, скупо.
Завеса је спуштена, еуфорија испод границе мог укуса.
“… молимо вас да носите маске током представе…”
Глас. Трема. Реплика. Низ пршљенове осећам пецкање. Глас, реплика. Стопала као да су се залепила за под. Знам тај глас од шесте године, знам све његове мутације. Неће ме преварити овог пута тај мангуп. Осећам спокој, али не могу да се одупрем осећају да га познајем. Тешко ми је, не желим да гледам под овим околностима.
Реплика. Његов глас. Осећам мирис влаге и мемле. Руке су преливене грашцима зноја, прсти се грче, хладно ми је. Његов глас, опет реплика. Желим да се окренем али страх ме савладава. Осећам поглед човека сређене браде са округлим наочарима. Сви су ту. Опет његов глас. Чујем Вуков паничан смех, е сада је већ доста!
…
“Поновићу још 20 пута ако треба, не занима ме што те нервира! Значи човек је умро, значи мајка му је на гробу! Немој да пеееваш, када кажеш “устани”, дозиваш га на гробу.” Васиљев ме је намучио те године. Кад год бих дошла до тог фамозног “устани”, сетила бих се мршавог, високог дечака са шишкама како стоји са скупљеном песницом у претећем ставу. – Било ми је смешно. Знам да ће се оклембесити, затим незвозно пљеснути рукама, а онда их ставити у џепове. Тако је то, фитиљ кратак а руке дугачке. Једино сам ја по том питању била гора, макар мислим тако.
…
Погледао је оштро ка публици. Чини ми се да ме тражи, хватам његов поглед, бес исијава. Упадам у плишану столицу. Осећам прекор. Нестао је. На позорници је крупан плави момак који крстари. Не прилагођава се, влада њоме. Као да сам га негде срела, али не познајем га. Почињем да мрзим.Рефлектори обасјавају његов зној, видим незадовољство. Своје тело носи храбро, корача сигурно. Све ради тако лако и све је у функцији његовог перформанса, подредио се томе. Напушта свој простор, добија моје поверење.
Жао ми га је, несрећан је. Бори се са собом, живи нешто налик животу, а ни то није његово. У изласку сам, видим неке труле гримасе,обузима ме бес, чујем гласну музику. Канцерогени испљувак свакодневнице. Ментална замка савременог друштва. Зачарани вртлог вишка енергије са примесама лошег укуса. Не, не, не желим да их сажаљевам сада. Не желим да разумем. Нема ту оправдања, свако свој пут бира! Жао ми га је. Несрећан је. Бори се са собом, верујем му. Разумем га. Аплауз! Тај мангуп, опет ме је преварио!
“Чекај ме у КГБ-у.”
“Ае, ту сам.”
Долази, смеје се, раширио је руке као да чека моју опаску.
“Тебра, звао си ме да гледам дебелог Дејана како репује, јесте да подсећаш на Еминема, али претерао си.”
Смеје се, навикао је на мој језик. Зна да не умем да се удварам, а свако одсуство сарказма пакује те у кутију небитних. Смеје се, сада је сигуран да ме је преварио.
Сликамо се за његовог тату.
“Јесмо остарили.” – коментарише.
“Ти не стариш школски, већ зриш.” – прећутала сам.
Момци, ова није била иста, што се мене тиче.
Несуђеном Хансу
Милена Ивановић
3. јул
Топличанка је душа од жене.
