Немам искуство глумице, али пријатеља, и те како. Зато, када моје колеге играју на сцени, иза се крије царство звано пријатељство.
Мораш да поштујеш човека са којим играш. Представа је успела, ако су иза завесе сви „једно“. Нико ту није део представе, сви заједно су заокружена целина, чији је главни мотив пријатељство.
-Кад неко може да обедује за истим столом са свима, онда је то већ породица.
-Да. Ми смо породица. Можда се понекад чарнемо, али тако је у свим домовима. И кад је лепо и кад је мучно, ипак смо „једно“.
Ниједан човек није исти, па се зато мимоилазимо и подударамо у мишљењима… Ипак, људи смо. Од шаптача, костимографа, сценског маскера, сценографа, реквизитера, режисерa, других сарадника и глумаца, сви стварају своју чаролију, од које настаје свет који се не купује.
Кад желиш да ступиш на сцену, сви ти пруже руку и погурају напред. Ниједан степеник није толико напоран, а ниједан корак узалудан. Често, врло често, иза сцене схватиш колико снаге имају људи са безброј проблема. Иако су нерешиви, то се тамо ништа не види. Тамо се смешиш својим грешкама са лакоћом, јер си свестан – људи, који те гледају и слушају у том тренутку, аплаудирају и буде ти све оне делове срца, сва чула, осећања, која ни у лудилу човек не може да пробуди у самом себи.
У нашем позоришту није важно јеси ли аматер или професионалац.
Титуле нису од значаја за људе. Режисеру је срце најрадосније, када гледаоци осете његову душу коју је безусловно дао да представа успе. Некада се никада не изађе из добре улоге. Онда се сви заједно смешимо, што подетињимо и то је знак да смо живи. Кад влада колективна хармонија, ето добре игре на сцени. Оно иза завесе је почетак и завршетак добре приче.
-Како уме да убоде текст, а сценографија је бајковита
-Ми смо тим пријатеља. Никада се не замерај људима, који иза кулиса једни другима видају ране!
Пријатељство се препознаје и у другим градовима и у другим државама, па мали глуме као велики, а велики поносно настављају даље, радећи још више. Награде су ситна одликовања, спрам вечности другарства, које је смирило ратове.
-Могла би да глумиш у „Човек са четири ноге“ !?
-Па, могла бих. Ту нам неће бити тешка подела улога. Већ знам ко ће коју улогу да добије.
Ми се тако добро познајемо, да тај задатак постаје лак. Некад ми се чини да се претворе у хоботнице, па сви све раде и није ни важно ко је ко, а шта је шта. Хитро и креативно освану ненадмашне игре на сцени, које пробуде нашу малу средину.
-Наша публика аплаудира и на завршетку филма који приказујемо. Можете мислити колико одзвањају руке, када играју пријатељ!
-Што је лепоо кад добијеш награду! Поготово кад је ни мало не очекујеш. Посебно кад на додели чујеш како се из свег срца радује твој друг, пријатељ, сестра… Па онда кад видиш весела лица твог тима, иххх… Све у свему, лагала бих кад бих рекла да није ништа посебно добити Царицу Теодору. Посебно је. И баш је дивно – прича нам Анастасија.
Од њених речи добијеш жељу да у једној представи макар будеш и та завеса, па да можеш да доживиш мирис пријатељства које заигра на сцени, па живот добије другачији смисао.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
