-Што да се удајеш, кад не мораш!
-Што да се не удајем, кад не морам, је ли!?
-Што да ти се крше живци, да се праве ломови и нервни сломови? Али лепа ти је та бела хаљина.
-Јесте. Зато што се нисам удала.
Што да ти неко упрља белу хаљину прстима од гарежи?
Скупљао свуда упаљене ране, па дошао да обрише руке о твоју белу хаљину. Кад носим бело, оно у ствари носи мене у моје снове. То не значи да се снови увек остварују онакви, какве си их сањао. Белом хаљином пожелела сам добродошлицу гостима, означила почетак повратка у себе, белу и опрану од туђих и недостојних прстију.
-Мало ти је подужа та хаљина. Дај, да ти придржим!
-Умем ја сама да се изборим да се не вучем по земљи, хвала!
-Молим лепо! Понуђен к’о почашћен!
Шта ти нуди сем да ти придржи хаљину и поново да те упрља!? Сећам се кад сам као дете гацкала по барама и сама се прљала и сама се вукла, падала и устајала… и тад сам се сама подизала, држала и чистила.
Кад обучем белу хаљину, то је да разбијем малер…
То је да ти кажем, да се бела хаљина не носи само на свадби и то сопственој. То је да схватиш да си се уплашио да ме не одведу са циганском музиком. А ја ћу тада да зовем друге музичаре, оне, који су ме разводили. У њих имам више поверења.
-Ви сте јој свирали рођендан и она се разведе. Немојте више да јој свирате!
-Сад, кад су разбили трему, идемо даље, за исте паре – тако терамо шегу са мојим животом.
Него, чудили се неки људи, што има тако особа, које прослављају годишњицу развода брака. Мени се допало. Што да не буде на радост после толико година!? Сви живи, здрави и срећни. Што да се не прослави живот!?
-Стварно ћеш да славиш 6 година од развода брака?
-Хоћу, што! За све паре!
-Добро, ја тог дана имам свирку, али долазим да свирам годишњицу развода! То још нисам свирао!
-Ја сам ти, како да ти кажем, универзална личност. Пришијем стварност за душу и прилагођавам се животу и људима. Код мене се свирало и кад треба и кад не треба, јер ја славим сваки нови дан и сваки свој неуспех. Успех је сам по себи свирка. Он и не мора да се слави.
Кад би све жене носиле беле хаљине, а да се не удају, можда би земља била мање тешка и женама и мушкарцима. Сви би живели срећно до краја живота, баш као у бајкама, јер папир не би имао толику вредност, а потпис би стајао само на цедуљици на фрижидеру на којој пише „Волим те“. Е, тај папир вреди да чуваш и кад више не желиш да носиш белу хаљину.
-Госпођо, све папире од значаја за живот људи и за наш град, чувамо у Историјском архиву.
-Ма немојте ми рећи! Значи, ја да идем код бившег мужа сад да тражим да ми врати папир, јер смо га заборавили на фрижидеру!?
-Госпођо, нико вама није крив што се заборавили тако вредан папир!
-Тачно. Ветар је крив.
Ми смо живели у поткровљу и ветар је одувао папир са фрижидера. Кад смо га изгубили, изгубили смо право на заједнички живот. А тај потпис који ти даје слободу испред судског органа, то бре, моја деца прежврљају зачас.
-Мама, много ти је лепа бела хаљина!
-Јесте. Њу ћу да носим у част својој деци, дакле, Вама, јер то благо не може да сачува ниједан Историјски архив.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
