Подне је, а ја се као рингишпил вртим по свом кревету. Одлучујем да устанем и истуширам се. Док подешавам температуру воде, слушам песму „Анималс“ (Мароон 5).
Вода је топла, купатило замагљено, а ја мрзовољна, јер спирам твоје додире. Пуштам воду да прође кроз сваки део моје прогестеронске зоне, док се јежим. У глави правим мозаик од сломљених, упамћених сцена. Празна боца вина. Сива хаљина, бачена поред кревета и твоје фармерке бачене преко ње. Блага розе светлост од лампе у углу собе.
Моја бледа кожа и твоја исцртана мастилом. Причање о томе како бисмо још: пољубаца, шапутања и уздаха, окретања на стомак и неколико „Волим те“.
Сећам се да сам, у једном тренутку, прислонила главу на твоја леђа и угледала нову тетоважу. Чудно је то, истетовираш сваки део коже који волим да ти љубим. Да ли то прецртаваш моје пољупце?
Утиснућу ти љубав у кожу и онда ниједно мастило неће моћи да је прецрта.
-Је л’ теби то нова тетоважа?
-Да.
-Лепо место. Лево ребро, испод срца.
-Срце си ми љубављу истетовирала, па сад ја не могу мастилом.
-Значи, мени је посвећена?
-Теби, лудо моја! Коме другом?
-Волим те!
-Волим и ја тебе!

Све(т) видим очима песника и душом уметника.