Напунила сам седамнаест година. Породица ми склања јединицу испред година, па мисле да имам седам. Пријатељи окрећу бројеве, па се шале како имам седамдесет једну годину.
Нисам сасвим мала, а нисам ни стара. Таман толико да знам мало о животу и да га кусам кутлачом.
Од живота у седамнаестој години имам неколико жеља. Да сви моји вољени људи и ја будемо живи, здрави и срећни. Да мање стресирам породицу и да они мене мање стресирају. Да се смејем толико јако да ми се виде сви зуби, крајници, боре смејалице и да ме чује пола комшилука. Да плачем само од среће и не вриштим кад видим бубу. Да будем мало мање чупава, исто весела и за мрву више луђа и храбрија.
Од Бога тражим нове живце, стрпљење, а може и памет. Снагу и новац нећу, не умем да баратим тиме. У седамнаестој години желим да правим још успомена са пријатељима, а можда и са дечком. Да и даље пишем о љубави и јавно прогањам суђене и несуђене момке.
Да не бежим из школе, него да школа бежи од мене. Да ме мама не грди кад добијем тројку и да ми тата чешће понавља да је свака оцена за ђака. Желим да ми тетка и даље чита мисли и да ме сваког другог дана пита: „Шта си забрљала?“, а ја да се смејем и кажем: „Ништа“. Да чешће виђам њу и моју ходајућу срећу – Дулета и да путујемо заједно. Да ми бака и даље решава све животне и љубавне проблеме реченицом: „Јеб’о му пас матер“.
И за крај, у седамнаестој години од живота желим да ми омогући да дотерана, полупијана у 5 ујутру са пријатељима плешем и да сви углас певамо: „Да смо живи и здрави још година сто, да је песме и вина и да нас чува Бог, да су најбоље жене увек поред нас, јер овај живот је кратак и прозуји за час“.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
