Превалила сам високе планине. Све што сам тамо нашла није било толико тешко као недостајања. У исти мах лепе се као сличице у дечјим албумима, по броју и датуму, хронолошки. Ах, недостајања…
Пустиња је кад ти се наређају тако, па сањариш о дану кад ти неће нико и ништа недостајати. Само нисам навикнута на срећне ситнице.
Човек тако и учи. Највише, кад је тешко. Од лепог не научиш ништа. То је увек тако лако, а временом постане и празно. Може свашта нешто да ти недостаје, али углавном највише оно што те подиже, што те буди, што те тера да си боље, лепше, јаче, уздигнуте главе. Кад нема оног, ко ти је покретач, безвезе је, људи…
Тачно је да некад мораш сам.
– Кад се најмање надаш, десиће се. Устаћеш поново, ето, макар због нечијих очију. И поново ће доћи пролеће и неки нови врбопуци, ’ајде, шта ти је, насмеј се!
– То и јесте проблем. Имам ја „нечије очи“, само сад не могу да их видим. О том недостајања је реч, разумеш.
– Разумем. Али, кад их будеш видела… Ето, о томе мисли. Како ћеш у тим очима поново да нађеш радост.
Ана је у праву. Не сме се газити мисао, која доноси радост. Није мала ствар, изем ти очи!
Неки људи умеју тако лепо да ти недостају.
– Је л’ ти мерак што ти недостаје?
– Мерак ми, је л’ ти криво!?
– Ако је теби лепо, мени је још лепше.
Превалиш свашта преко својих груди, али, каже доктор, ту остану неки ожиљци од прележаних успомена и боле на промену времена. Ја се нешто мислим, па ја сам онда пуна ожиљака. Него, како да зарасту?
Срце пумпа крв другачије. Кад се врати уназад и пројури брзо, тад се недостајања још више разбуде, па не знаш шта ћеш са њима.
-Попиј чашу црног вина! Мене то опусти увече и лепше заспим – каже ми Ана.
-Попила бих ја, кад не бих нашла неко сећање и недостајање на дну, па после још горе.
Рекао је да сам ја неки феномен. Да је код мене све наопако, говоре чињенице. Оно што антифеномени преболе на ногама, ја залегнем дуже време.
-Код тебе све нешто контра – каже Суза.
-Наопако сам рођена, тетка…
Недостајања… Ко их измисли!? Све је боље, кад је ту, на дохват руке. Ипак, нема ту чар. Тренутак, кад ти више не недостаје, кад је ту, можда је само време изгорелих жеља. Кад све имаш, више те ништа не радује, ништа те не дотакне ни до коже, а камоли до срца.
Ноћас, негде око три, љуби ме као да сам највољенија на свету. Више ми не недостаје, а и даље сам срећна.
Будим се око шест. Лажем… Недостаје ми. Сањала сам читава три сата. Јутрос је некако лепше јутро. Иако је недостајање, због њега је срце јаче, и кад стеже. Кад прође недостајање, наплати све одједном! Људи не схватају, колико ти значе, док им не покажеш да си можда због њих још жив. Није ни важно ко ти недостаје, ако те оживи.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
