Maпа кајања  – колико познајемо оне који су нам блиски

0
мапа кајања
Фото: Арете

Издавачка кућа Арете објавила је роман Натали Сковронек  „Мапа кајања” који је награђен престижном Европском наградом за књижевност за 2020.

Европска награда за књижевност основана је 2009. као подршка представљању, превођењу и објављивању савремене европске књижевности. Сваке године ову награду добије десет аутора из различитих европских земаља, а додељује се најбољим европским писцима у успону у циљу истицања креативности, диверзитета и богатства савремене европске књижевности.

Натали Сковронек је белгијска спистељица рођена 1973. године у Бриселу. Након што је завршила студије књижевности, бавила се издаваштвом и модом. Свој први роман, Карен и ја, објавила је са тридесет седам година. Од 2016. предаје у Савременом центру за писце. Романом „Мапа кајања” први пут се представила домаћој читалачкој публици.

„Мапа кајања” говори о једној нетипичној љубавној причи – љубавном троуглу који се разоткрива смрћу главне јунакиње. У овој реченици садржана  је готово читава фабула романа.

У новинама излази вест о смрти Вероник Вербурген, угледне уреднице и власнице издавачке куће. Веронику проналази случајни шетач поред једне стазе у планинском масиву Севена.

Остатак романа одвија се у суочавању са чињеницом да Веронике више нема.

Након Вероникине смрти, двојица мушкараца деле исту тугу: Данијел, њен муж, офтамолог и Титус, филмски стваралац, њен љубавник. Сваки од њих са тугом се носи на свој начин, у складу са својим карактером. Туга је обликована и различитим странама Вероникине личности које су имали прилике да упознају. А ту је и Мина, Веоникина ћерка, плод њене давне прве љубави. Управо она ће кренути у авантуру расветљавања живота и смрти своје мајке и откривања коначне истине о њој.

У питању, дакле, није роман догађаја, већ дубоко психолошки роман који износи на површину мисли и мотиве сваког од јунака.

Лик Вероник је детаљно и прецизно описан, иако нам се кроз цео роман јавља само својим одсуством. Стичемо утисак да нико никада није познавао Вероник као што је познајемо ми, читаоци. Први траг дат нам је већ у епиграфу овог романа:

Према увреженом мишљењу реч вероника састоји се од vera и eikon : права слика.

Праву слику о Вероники није имао нико ко ју је познавао. Она је сачувана само за читаоце.

Натали Сковронек на нежан али суров и заводљив начин слика портрет жене која, због страха од губитка, није могла да направи избор и наводи нас да се запитамо колико заиста познајемо људе који су нам блиски.

На крају чланка није било јасно који закључак извући из свега. Било је превише љубави у игри.

Вероник Вербурген је била оплакивана, али није било јасно због чега. Ко је ту кога волео, ко је био вољен? Чланак је позивао да се преминулој ода пошта. Да се они који су познавали и волели Веронику Вербурген осете позванима да то и учине. Али, ипак, након ових речи, све је указивало на то да Титус Сегије неће изаћи из своје куће у Финијелу, сеоцету на брду Лозер, да би јој одао почаст. Ипак, заклео се да ту жену никада неће разочарати, што је у пролазу и рекаo новинару након што је прекинуо разговор са њим.