Катарина Сарић, црногорска књижевница која осваја регион и свет, „жена која искорачује у слободу, не питајући за цену“, ауторка бројних књига, за Топличанку открива детаље из збирке песама Смрт мадам Дупин која је награђена и објављена у Србији као омаж свим оним женама које су умрле као грађанке како би се нове генерације (жена) родиле као слободни људи.
Катарина Сарић плени својим одговорима не остављајући нас равнодушним и потврђује да заиста окачена о Микину плаву звезду под својим ногама има читаву вечност. Делић те вечности откривамо у даљем разговору.
Поштована Катарина, својим књигама и перформансима који дају посебну ноту Вашим промоцијама, одушевљавате публику у својој земљи и региону. Стиче се утисак да је уметност за Вас и сам живот и начин његовог схватања. Реците нам нешто више о начинима на које презентујете свој рад читаоцима и својим пратиоцима?
Умјетност, нарочито прву свјетску, а то је управо књижевност, доживљавам у спрези са паралингвистичким знацима попут крика, шапата, неартикулисаности израза, урезаним знацима у пећинама, која, свеукупно претходи језику као организованом систему комуникације, потом ритуалном покрету, гестикулацији, говору тијела; дакле свим оним елементима који се опиру стандардном језику, у лингвистичком поимању и тумачењу – и као таква, она за мене јесте живот, исконски и истински.
Сматрам да је прво настала пјесма, ехо планина, па тек онда за њом свијет и човјек.
Могу слободно да кажем, да умјетност живим и кроз властиту егзистенцију која је блиска нултом, првостепеном друштву (не пропустим дан а да не будем у контакту са водом, листом, цвијетом, каменом). Штавише, не могу ни да се сјетим када сам посљедњи пут сјела у кафић да поручим, на примјер кафу, или отишла у тржни центар да купим хаљину. Обилазим рушевине, старинарнице, ћорсокаке, пијаце од најлона. Живим као што и пишем, и вице верса, пунокрвно, чулно, експресивно.
Ваша збирка песама Смрт мадам Дупин објављена је у Србији. На почетку књиге је мото: „Смрћу мадам Дупин рођена је Жорж Санд“, којим поручујете тачно шта?
Смрт Мадам Дупин, вјероватно је књига која најприближније описује моју ауто-поетику али и мене као личност. Књига је, наравно, као што поручује сама синтагматика наслова, посвећена Жорж Санд, жени за коју је, својевремено, Виктор Иго, написао да ни сама није свјесна да ли је жена или мушкарац.
Прва је обукла мушко одијело, пушила на улици, изазивајући скандале у елитним друштвеним круговима у вријеме пуританског 19. вијека. Убивши своје, нарочито презиме, вјерујем да је хтјела, а и ја са њом, поручити да жена није имовина, посјед, ствар која прелази из руке оца у руку мужа на олтару, мијењајући једно презиме другим. Убивши грађанску жену, Санд је убила и бајку, романтичну принцезу у зачараном замку, али је зато освојила слободу. А слобода, се, увијек, најскупље плаћа.
Ово је збирка песама која се бави женским лирским субјектом и женом на начин да кроз савремене стихове комуницира са историјским личностима и јунакињама. Шта сте желели да поручите овим песмама, шта њима, а шта савременој жени?
Да, сем Жорж Санд, збирка се састоји од низа поема посвећених хероинама свога доба које су остале у сијенци мушкараца, па и сама Жорж Санд, иако је написала педесетак драма, новела, романа, помиње се свуда као муза Шопенова, као да јој је то било некакво примарно звање. Потом Симон Де Бовоар, пратиља Жан Пол Сартра, како је описују у уџбеницима историје философије, Лу Саломе за коју се везује легендарни бич којим кроти Ничеа и Реа, а њена дјела се не спомињу, Александра Колонтај, руска револуционарка коју је мрак појео, итд.
Хтјела сам да, кроз ову књигу, вриснем њихова имена, да их чују и данашње дјевојчице, дјевојке, жене. Да се неправда, нанесена, тачније, наносивана, да употребим дуративни глагол јер она траје и траје и до данашњих дана, ускоро заврши. И да. Сигурна сам да долази вријеме жена које искорачују у слободу, не питајући за цијену. Да, заправо, ту је већ.
Први циклус песама у књизи завршавате реченицом: „Смрћу грађанске жене, рођен је слободан човек.“ Зашто?
Као што сам већ поменула, смрћу мадам Дупин, смрћу грађанске жене, смјештене у контекст вриједности коју јој даје статус супруга, улога домаћице и мајке, никако не смије бити (а јесте) етички контекст кроз који ће се доказивати њена вриједност у друштву. А
ко је жена изабрала пут науке, умјетности, одлучила да ли ће да абортира или роди, или се не уда и затрудни уопште, или пак читав свој живот посвети гајењу цвијећа или мачака, то јој не смије умањити вриједност јер жена је подједнако човјек као што је то и мушкарац.
А оба појма се, најчешће у колоквијалном изразу мијешају, тако да ћете често чути синтагму: човјек и жена, која је већ на самом језичком плану, деградирајућа. Мушкарац и жена, ваљда, сачињавају човјека или жена припада некој другој врсти, та не, надљудској, ванземаљској?
Када Ваш дан, цитираћемо један Ваш стих „упадне у егзистенцијалне проблеме“, како их решавате?
Тако што, како каже сљедећи стих: „гађам га даљинским“ и вратим се у кревет. Ако је дан упао у проблем, џаба ћемо главом лупати о зидове да га ријешимо. Треба га, једноставно, преспавати и све ће доћи на своје мјесто. Универзум тачно зна шта треба да нам, и у којем егзистенцијалном тренутку, пошаље. Али ми смо, најчешће спремни да пригрлимо само добре стране живота, док над оним тешким ламентујемо или их проклињемо.
Како изгледа живети између црвене звезде под којом сте рођени и вечите загледаности у Микину плаву?
Симбол црвене звијезде, симбол је једног времена једнакости и правде, које је прегажено капиталистичком машинеријом у вријеме кад сам ја, већ на његовим вриједностима била оформљена као личност, дочим је Микина плава, симбол неба, метафизичког завичаја из којег смо дошли и у који се враћамо а да, парадоксално, у њему никада нисмо ни били.
Дакле, оба свијета у којима бивствујем, заправо су утопијска. Један се није могао одржати због људске похлепе, други је резервисан за сањаре, а суштински, оба су предобра да би била стварна.
Моје бивствовање, одвија се у разапетости између њих, једном ногом сам остала заглављена у мојој, никад прежаљеној Југославији дјетињства и ране младости, црвеној петокраки пионирке, другом висим окачена за звијезде небеске. А на земљи, оваквој каква је, само се ломим, трудим да прегурам дан.
Да ли пишете нешто ново и шта нас очекује од Вас у наредном периоду?
Увијек ја пишем нешто ново, али се исто тако, увијек и на старо враћам. Управо је у штампи мој роман „Ампутирани“, написан 2017. године, који се до сада могао поручити, искључиво преко Амазона. Роман је поручиван и читан од Америке до Аустралије, што ме бескрајно радовало, одломцима је уврштаван у антологије и научне зборнике.
Искрено, досадило ми је да ми се људи стално жале како је шипинг прескуп за нашу земљу, те непрестано питају гдје га могу набавити. Штавише, о њему се ове године пише докторска дисертација, о чему ћу вас обавијестити неком другом приликом.
Углавном, ради се о великом искораку у мојој књижевној каријери која је слободоумна, пркосна и изазивајућа, те јој је, због тога, требало много више времена да заплијени литерарну сцену. Али ја не журим нигдје, јер шта је слободном духу један дан када има читаву вјечност под ногама?
