Не умем другачије, па бојим јесен. Неко у кестење, неко у твоје очи. Питају ме зашто, ја им кажем, тако годишња доба и време имају смисао. Ми живимо у твојим очима. Некако бесмислено, а стварно.
Некако сетно, а чедно. Можда је у филму, девојчица имала љубав, ја сам у твојим очима познала нешто скупље, нешто више. Тако данима грејемо душе. Обучени у твоје топле очи, голоруки, покушавамо да памтимо нашу другу јесен. Јер једном ће доћи и трећа, али разумно је, без нас.
Човек се хиљадама својих корака ломи улицама само да дође до нечијих очију, само да обоји тротоаре, дане и време… Јесен је заиста лепа, али кад можеш да је правично обојиш. Што да мирише на тугу… Што да је само лишће браон и жуто… Што да је некад и црвено, кад може све то другачије!?
Да су твоје очи боје меда, као лишће…
Да су твоје речи сунце – жуте.
Да су ти образи црвени, кад ме неко спомене.
Да си ти моје очи,
ја бих трећу, пету, сваку јесен
бојила њима.
Надмудрила сам недаће да би јесен трајала дуже. Тако сам јесен од твојих очију, прострла пред дланове, којима обришемо по неку сузу. А она тако наиђе, кад је човеку јесен од очију, проткана детињом тугом.
Ја да могу, а да ти можеш,
ја бих успавала јесен,
као некада време,
да је буде што више.
Тако би и твојих очију било више,
само ми плакале ређе.
Кажу да је досадно, како о теби протињем мисли тамо, где не треба да их буде, како ми сијају очи и дивљина нека, протеже се далеко…
Није истина.
Ја сам даља, кад сам близу.
Терају ми јесен наглавачке.
Рађају ми сунце, које нисам тражила.
Ја га имам, сасвим, сасвим мало.
Толико ми само треба.
Лакше ми да у стих ставим,
неку јесен,
а да је обојена
у твоје очи
које сањам.
- Ау, сестро слатка! Па шта ти је бре? Сва си бре, мекана и нежна. Ти ниси била таква. Па нешто ћутиш, па не знам шта мислиш… Ти се таква ниси родила.
- Мислим, како да протегнем стих да дође до њега. Знаш ону тему, сваке године исту, из основне школе „Јесен у мом крају“?
- Јаој, знам, смор!
- Е, ја не мислим тако. Мислим да смо ми тек сад зреле да пишемо о јесени. Какви ајвари, зимнице и дрва у јесен… У јесен се буди носталгија. Буди се срце, мало теже, али живље. Буде се откуцаји, јер нађеш друкчију неку јесен. Зрела си да о њој пишеш, само кад ти значи колико нечије очи, туђе, али помало твоје. Ето, таква је јесен сада у мом крају.
- Далеко било, стварно! Убиће те романтика.
- Кад ме прва јесен није убила, неће ни друга. Убиће ме она, која није обојена у његове очи.
Такву јесен у мом крају памтим. Изгубљену и обучену у његове очи.
- Мислиш да он памти јесен по теби? Немој да си смешна.
- Мислим да памти своје очи у мојим, а све док не одболује оне површне и празне, ја не дам да оде.
- Нисам имала појма колико је јесени у теби.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.