Бежиш од ветра, кад вијуга око твоје куће. Бежиш од мојих руку, да те не дотакну. Бежиш гоњен сопственим мишљу, да неко трчи за тобом и неће да стане. Свако, ко трчи, једном се умори и стане, а онда увидиш, бадава си бежао, трошио истрошена стопала, газећи неравно тло. Свакако, оно што ти је намењено, стићи ће те.
Грешимо брзо и трајно. Бежимо од свега, свакога и свачега. Свако бежи на свој начин, другачије, него други. Ти баш посебно бежиш. Не мариш за туђа срца. Побегнеш од свог тела, негде ван, мислиш, биће ти лакше, а све је теже. Човек не може да се сакрије у мишју рупу. За њега постоји посебна, мало већа… Сопствена. Кад дођеш дотле, од себе немаш где.
-А лепо сам ти говорила… Не можеш да побегнеш. То је тако негде записано да се догоди и где ћеш… шта ћеш…
-Шта тебе брига где ћу и шта ћу… То је моја ствар!
И тако… Чисто к’о суза, бежање.
-Ко је од тебе бежао, ни пакао му неће тешко пасти.
-Није тачно. Ја те пустим, али сам се саплетеш. Не схваташ… Ако бежиш, онда те стварно јуре. Ти мало застани, па види на чему си.
Ја, кад бежим, мени се ноге тресу. Не осећам се лагодно, а ни храбро. Мада ретко бежим, сад сам почела да личим на тебе, тако слабог.
-Кад ходаш, чини ми се, ноге ће да ти се поломе.
-Кад трчиш, чини ми се, никада не можеш да побегнеш.
-Провоцираш ме сад !?
-Не. Ја само увиђам да мислиш да сам слабија од тебе. Нема везе… Па није ово никакво такмичење. Али ипак, ја сам победила себе, јер идем, макар ноге поломила. А ти… Ти настављаш да бежиш, мислећи да те неко јури, зато што ниси сигуран у себе.
Људи беже, несигурни у себе.
-Како си ти упорно створење, не верујем! Немој да манипулишеш!
-Кад неко не зна од чега бежи, њему је крив цео свет.
-Не. Ти си крива!
Осуда је сопствени безизлаз. Опет бежање, а кад немаш где, мораш у осуде.
Увек сам се бојала да ће неко бежати. А мене је вазда, мрзело да трчим, а некад и да ходам. Ја сам више волела да те појурим стихом, лепим речима. Мој поглед на твоје бежање, био је сасвим другачији, па је и начин на који сам „јурила“ био исто такав.
Кад си искрен – јуриш.
Кад говориш мирно – купујеш.
Кад ти није дан – тражиш пажњу.
Кад желиш да градиш живот са неким – стављаш некоме одговорност.
Кад хоћеш да помогнеш – манипулишеш.
Кад те нема – нема од чега да бежи, а опет му се не живи.
-Па добро, бре, шта хоће човек!?
-Хоће да неће… Да не мора… Да не устаје… Да побегне…
-Бежи у празно, ни у шта.
-Бојим се, кад схвати, већ је отишао далеко у себе, а ја морам да станем, да не умисли још више како се за њим трчи.
Одувек нисам волела бежање. Чак ни са часова. Стигне те све од чега бежиш. Чак и снови, чак и жена, чак и грешке, чак стигнеш негде и самога себе. Ту се највише саплићеш.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
